„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 30. јул 2011.

Око Соколово #29

Данас је 1119. дан жутократије.

Овај преглед ће силом прилика бити нешто краћи, јер су га прегазили догађаји - мислим превасходно на покушај самозваних власти НДК да преузму север окупиране покрајине, прво преко тзв. царинских пунктова а онда и даље. У тој мисији имају отворену подршку Империје, НАТО, већине земаља ЕУ - дакле, свих оних ”пријатеља и партнера” којима се жутократе толико удворавају. Сва срећа па су косовски Срби одлучни да се изборе за сопствени опстанак...

Милан Дамјанац пише како му Тачијев налет мирише на ”Олују.” Да је зависило од жутократије, тако би се и завршило, објашњава Жарко Јанковић. Сваком слободољубивом човеку је место на барикадама, како илуструје Александар Ђикић.

Зато се жутократија, та накарадна олигархија (како је описује Бранко Радун) толико и труди да на све начине спречи отпор Империји и њеним сателитима. Покоравање ЕУропству мора бити беспоговорно, безусловно, док од нас ништа не остане, пише Мирјана Бобић-Мојсиловић.

Један од елемената тог преумљавања је и тзв. РЕКОМ, некаква комисија за историјску истину коју би да предводе - и финансијама Империје располажу - невладничке перјанице типа Наташе Кандић. О каквој се стравичној превари ради, објашњава Остоја Симетић.

Док Хашим Тачи није кренуо да ”реинтегрише” Србе на Космету, жута штампа се бавила норвешким убицом Андерсом Брејвиком. Невладници су се утркивали да објасне како је ето и Брејвик кривица великосрпског национализма, Милошевића и деведесетих (!). Колико у томе има истине а колико личних интереса невладника, објашњава Жељко Цвијановић.

Брејвик је енигма утолико што се представља као конзервативац, десничар и противник мултикултизма, али је својим делима показао да у ствари дели (не)морал ЕУропских мултикултиста и тамошње варијанте жутократије. Радован Тврдишић упозорава да ће сада његов злочин бити употребљен као оправдање за прогон и забрану опозиције ЕУропском поретку.

Исмевање је далеко ефикасније оружје против жутократа и ЕУропства, као што примером показује Михаило Меденица; он је маркетиншке трикове Друга Боте опевао у епу ”Орање краљевића Бориса”.

На памет ми пада да је жутократија у ствари свим својим непочинствима урадила нешто добро (сасвим ненамеро!): довела је људе до спознаје у каквим су заблудама живели, какве су им све илузије продавали за скупе паре. Ако имате мало времена, прочитајте анализу социјализма коју је написао Радивоје Огњановић. Много шта ће вам бити јасно.

Завршио бих коментаром који је дан-два пред Тачијев напад написао Ђоко Кесић, о томе шта нам је све ”свет” донео - углавном лоше. Завршава тако што спомиње успех математичара на такмичењу у Холандији, један од многих који се жутократе труде да обезвреде. Јер ”свет нам ништа неће дати. Отеће.” А они су агенти те отимачине. Док још могу.

петак, 29. јул 2011.

Пут путује Око Соколово...

Тренутно путујем, па је могуће да ће 29. издање "Ока" да буде постављено тек у понедељак.

среда, 27. јул 2011.

Време слободе

Драма на северу окупираних територија се наставља; немачки генерал Билер изиграо је „договор“ са жутим поклисаром Стефановићем, те КФОР уместо да заустави „косовијанску“ тзв. полицију помаже у окупацији административне границе.

За то време, жути медији се свим силама упињу да анестетишу народ, да га увере како је све изгубљено, како је Империја победила и сваки отпор је узалудан. Пословично жути Данас тако доноси интервју са Тимом Џудом (Tim Judah), са већ познатим општим местима. Једино што је у њему иоле занимљиво је откриће да је баш Џуда дописник британског Економиста за Балкан, што објашњава традиционално србофобични тон ових новина (чији се текстови никад не потписују).

У истом тону је интервју Вести са Александром Фатићем, директором „Центра за безбедносне студије“, који каже да ће у случају непризнавања НДК, Србија „бити изолована, искључена из сваке перспективе ЕУ интеграције, и при том ће поново бити уведен визни режим“. Страхујте, Жутни, и под хитно признајте Тачија!

Да овако размишљају жутократе и невладници није изненађење. Али народ, изгледа, мисли кудикамо другачије. Не само Срби Косовци, који се свим расположивим средствима боре за своју слободу и опстанак, већ и они у самој Жутији, којима су дојадиле лажи и обмане.

Медијска блокада је већ пробијена, захваљујући „калашњикову“ новог доба: блоговима, фејсбуку и твитеру. Спознаја о герилском новинарству шири се попут шумског пожара.

Најновије вести са кризних жаришта на окупираним територијама могу да се прочитају на порталима Васељенске ТВ и Фејсбук Репортера.

Ово није време за кукање, већ за делање. Сваки слободољубиви човек зна шта му је дужност. Време је да ту дужност испуни.

уторак, 26. јул 2011.

Ред и закон

Власти самопроглашене републике Косова, упркос свим напорима жутократије да их де факто призна и омогући им све што траже (али на начин који може некако да провуче испод жита сопственом народу), јуче су отпочеле операцију заузимања севера покрајине, где се још не простире њихова страховлада.

Како на ово реагују ЕУропска унија, УН, НАТО и Империја? Немачки командант окупационих трупа каже да он мора да има слободу кретања (а окупирани народ, дабоме, не). Француски амабасадор при терористичкој влади каже да „Косовијанци“ само узимају оно што им (одлуком Империје) припада. Изасланик Империје Питер Фејт каже да се ради о „успостављању реда и закона“ и да власт „једне суверене међународно признате државе, има право да предузме мере како би успоставила власт на целој територији земље“.

Стварно? Па Перице, Србија је суверена, међународно призната земља далеко више од „Косовије“ - зар она нема право да успостави власт на својој територији? А, не, нипошто. Јер Империја каже да нема. Зар није сјајна логика малог Перице?

Врховни Жутник је заузет примањем награда од Империје. Каже, Србија неће да ратује, он хоће само мирно и дипломатски да решава проблеме. Баш као и његови узори, који се ево сатраше од силне дипломатије у Либији, а пре тога у Ираку, Авганистану, и - ако је неко заборавио - самој Србији. Све преговори до преговора. Оно што је остало од војске Републике Жутије у међувремену „маневрише“ са НАТО „пријатељима“ у Украјини. Да би одбранило демократију и шталивећ од... кога?

Имају право поданици Боратови да се осећају бедно. Али њихови сународници на окупираним територијама немају времена за беду - боре се за своју слободу и опстанак свим средствима, чак и када их је власт пустила низ воду, а против њих стоје не само Тачијеве кукавељи већ и Империја. Није битно против какве силе се иде, већ каква се светиња брани...

Јао, опет ја о историји, а „сви знају“ да се она завршила 5. октобра и да је будућност заувек жута. Зашто не можемо да будемо као Американци, кукају жутократе - ето, они уопште нису оптерећени историјом, већ вечито иду ка бољем сутра?

Хм. Па није баш тако. Ево како је јула 1776. године група енглеских колониста образложила своју побуну против круне:

Ове истине сматрамо очигледним, да су сви Људи створени једнаки, да их је Творац обдарио одређеним неотуђивим Правима, и да су међу њима Живот, Слобода и потрага за Срећом. Да је Власт васпостављена међу људима, и баштини праведна овлаштења кроз сагласност поданика, како би чувала ова права. Да, када било који облик Власти постане супротан тим циљевима, Народ има право да је промени или укине и створи нову Власт...


Тако су настале Сједињене Америчке Државе, које и дан-данас прослављају дан доношења овог прогласа као празник своје независности.

Никад нисам мислио да ћу ово рећи, али хајде да послушамо савет жутократа и невладника - бар само једном - и угледамо се на Американце. Пре двеста и кусур година, они су свету упутили поруку да власт која није у стању да испуни свој основни задатак заслужује да је замени власт која јесте. А тек власт која активно ради против својих дужности...

субота, 23. јул 2011.

Око Соколово #28

1112. дан жутократије.

У среду обелодањено хапшење Горана Хаџића, својевременог председника РСК, наводно је требало да стави тачку на уцене и притиске из Брисела. Ето, Србија је „испунила своје међународне обавезе“ и предала Хагу све главе које су тражили. Зар сад није ред да се деблокира процес приступања ЕУропској унији? Зар сада није требало да настане жутопија и свеопште благостање, у којем ће с неба да падају печени фазани на плавим пладњевима порубљеним жутим звездицама?

То што је понеко у народу још и могао да поверује у ову небулозу је мање-више разумљиво. Дуго већ траје свеопшта беда (упитајте се, међутим, да ли можда намерно - како би онда могли без проблема да вам обећавају баш глупости?). Али то што су жутократе поверовале у сопствене фантазије наводи на закључак да, упркос својим вештинама политичке манипулације, нису баш најбистрија сорта.

Чак и Тадићу мора да је сада јасно, каже Ратко Дмитровић, да га је Империја пустила низ воду. Сад само не знамо хоће ли он да прихвати ту реалност, или ће покушати да купи још мало политичког живота новим капитулацијама.

Знајући ум Врховног Жутника, ово потоње изгледа извесно - али постоји могућност да баш Империја то спречи. Наиме, пише Жељко Цвијановић, чак су и Вашингтон и Брисел затечени степеном до којег је Друг Бота потрошио ову власт. Пројекат трансформације Срба у Жутне још ни издалека није завршен. Империја мора сада да осмисли комбинацију које би јој омогућила да Србију задржи под контролом. Могло би да се деси да мало попусти дизгине, тек толико да умири народ, који је већ толико озлојеђен да је престао да шушка. А зна се шта се ради кад чаршија престане да шушка...

За то време, велика пљачка Србије се наставља без предаха. Драган Вучићевић пише о томе како су жутократе пустили „медијске кербере“ на министра Мркоњића: „Ови који данас проглашавају Мркоњића за највећег лопова и лажова имају само један циљ - да сакрију врховне лопове и лажове“. А како само владајућа странка систематски пељеши државу и народ, илуструје Предраг Митровић.

И онда се Драгомир Антонић с правом пита, зар такву државу ико треба да поштује? Па одговара сам себи, а и нама: „Поштује се оно што вреди. А ви господо на власти не вредите ништа.“

Сав трулеж и беду жутократије одлично илуструје „моно фарса“ Љубише Спасојевића, „Жица са три лица." Иначе, морам да напоменем да је Спасојевићев сатирички опус (погледајте архиву Видовдана) био инспирација за неколико термина у Соколовом Лексикону.

Жутократија је можда пред издисајем, али то не мора да буде добра вест. Како то сад? Имајте на уму да је циљ Империје „коначно решење српског питања“ (како се једном изразио колумниста Њујорк Тајмса Роџер Коен). Кључни елемент тог процеса је физичка, али и психолошка, ампутација Косова и Метохије. Потпуна капитулација жутократа по том питању, како илуструје Милош Чернишевски, још мало па је завршила посао. Али зашто онда Вашингтон саботира те тзв. преговоре (како тврди Цвијановић)? Можда зато што су властодршци Империје схватили да Борат више нема морални капацитет за предају Космета, па чекају да то уради неко са мало родољубивијим резимеом...

Значи, ако жутократија цркне сама од себе, замениће је не слобода - за коју се, ето, Срби нису изборили - неко неки други облик ропства. А онда, све испочетка...

Не смемо да дозволимо да нам тренутни проблеми затворе видик и сакрију много веће - да не видимо шуму од дрвећа, што би рекли Американци. Пада ми на памет један текст Милована Данојлића с краја јуна, баш о значају перспективе.

Од петка је сајт НСПМ недоступан.

Јутрос је Лондону, у 27. години, преминула Ејми Вајнхаус. Онај тужни наступ у Београду, поводом којег се дигла толика прашина (али само зато што је једна трећеразредна америчка ТВ-персона увредила министра ШуНАТОВца), био је њен последњи концерт.

Један Норвежанин је јуче прво ауто-бомбом напао зграду владе у Ослу, а потом се одвезао на острво где се налази летње одмаралиште за омладину владајуће странке. Обучен као полицајац, представио се као додатно обезбеђење због бомбе у Ослу - и хладнокрвно почео да пуца, док му није нестало муниције. По најновијим извештајима, број жртава је прешао 90. Мотиви напада су још увек непознати.

среда, 20. јул 2011.

Попуњени албум и замена теза

Хашка инквизиција има разлога да слави јучерашње хапшење Горана Хаџића; тиме су попунили свој албум „Све српске вође деведесетих“. Жутократе ће рећи да и Срби имају разлога да се радују - али то, као и обично, није истина. Иако је хашки списак испоручен, већ сутра ће се појавити неки нови услови и захтеви. У садо-мазохитичком односу какав представља „партнерство“ Србије и Империје, ништа друго није ни могуће.

Врховни Жутник вели да се овиме завршава „туробна страница наше историје“. За кога? Њему приношење жртава инквизиторима уопште није било туробно. Свако хапшење, свако изручење, свака поворка из Централног затвора према аеродрому и лет за Схевенинген само су служили да њега и његове представе као једину политичку опцију која Србију може да држи под контролом у име Империје, уз обећање да ће је пре или касније „трансформисати“ у Жутију.

Али ево, стигло се до краја хашке листе, а упркос силном труду Жутије још нема. Нити је дошло до обећаног пријема у улазни ходник за предсобље чекаонице за кандидатуру у ЕУропској унији. А ево, макар и летимичан поглед на ЕУропски атар открива да од жутих обећања благостања и лезилебовања по учлањењу не би било ништа чак и да је до њега дошло. Сироти Бота - Србима више нема шта да обећа, а Империји више нема кога да испоручи.

Можда је зато изјавио: „Не очекујем никакве реакције из ЕУ поводом хапшења Хаџића, јер је то била обавеза Србије“.

Шта ли је још све „обавеза“ Србије? Самоукидање, по свему судећи. Иначе њихови (али не наши) „партнери и пријатељи" у Бриселу и Вашингтону неће бити задовољни. А зна се да је њихово задовољавање највиши циљ на планети...

Што се самог Хаџића тиче, оптужница против њега је напросто смешна:

„У оптужници се наводи да је Горан Хаџић, као председник Владе Српске аутономне области Славонија, Барања и западни Срем, и након тога као председник Републике Српске Крајине (РСК), учествовао у удруженом злочиначком подухвату као саизвршилац.

Сврха тог удруженог злочиначког подухвата била је да се силом трајно уклони већина хрватског и другог несрпског становништва са отприлике једне трећине територије Републике Хрватске с циљем да то постане део нове државе под српском доминацијом.“ (РТС, преко Васељенске ТВ)


Каква црна „нова држава под српском доминацијом“? Какав удружени злочиначки подухват? Поред овакве Републике Хрватске, где су Срби прво избачени из устава а потом силом протерани, тако да их данас има тек у траговима? После транскрипта са Бриона, који недвосмислено доказује да је на делу био удружени подухват (за њих херојски) да се на територији омеђеној Титовим границама створи етнички чиста хрватска држава? И тај подухват је успео само захваљујући подршци оних истих земаља које данас финансирају Хашки трибунал, а Србији држе лекције из људских права и ратних злочина док широм света уводе демократију бомбама.

Ништа то не смета Врховном Жутнику да на сваки захтев са запада реагује као дресирана фока. Ако икоме треба да се суди, онда је то он - извршилац удруженог злочиначког подухвата да Срба у окрњеној и окупираној републици Србији остане мање него што их данас има у Хрватској...

субота, 16. јул 2011.

Око Соколово #27

Дан 1105.

Ваздух трепери као да небо гори. Планету тресе грозница, као да се и природа буни против жутократског безумља, од научно-фантастичних мултимилонских мостова док народ гладује, до „реформатора“ који би сад да регионализује државу пошто ју је 10 година централизовао. Њему свеједно: само да пљачка никад не престане.

Нема нити једног поља на којем жутократе не раде на штету земље којом управљају. Сувишно је сад да се набраја подугачак списак зла унутар саме Србије; да све буде још „лепше“, жутократе се труде да подршку за своја злодела нађу код дојучерашњих комшија. Снисходљивост према Загребу, каже Драган Вучићевић, дошла је дотле да је Србија малтене хрватска колонија. За то време, у Сарајеву су незадовољни што Врховни Жутник није до краја испунио сва њихова очекивања и захтеве; уредник недељника Дани Фарук Борић вајка се што у Жутији на власт не могу да дођу Чеда, Чанак и Кораћ.

Регионалну политику Друга Боте поприлично добро је описао Жељко Цвијановић, који каже да ће Врховни Жутник (као и досад) легитимитет да црпи из „спремности да је он тај који Србе може да преуми, да је он једини који може да стави катанац на њихову историју и објави како се завршила хепиендом“.

Али како су то на сопственој кожи искусили владари Империје, историја није готова - већ има навику да се понавља онима који не науче њене лекције. Ево, ЕУропска унија и Америка народу секу уши како би банкарима крпиле дупе. Дошло је дотле да су признали либијске побуњенике (иначе своју агентуру) као легитимну владу, како би од њих могли да наплате трошкове рата - пардон, „кинетичке акције“ - објашњава Мирослав Лазански.

Што се Срба тиче, Зоран Чворовић показује да данашња ЕУфорија има огромну сличност са аустрофилијом кнеза Милана Обреновића, на примеру чињеница о Санстефанском миру и његовој ревизији на Берлинском конгресу.

Стварно, гледајући данашње догађаје у светлу историје, стиче се утисак да се мењају имена, идеологије, међе и технологије, али да неке ствари упркос свему остају исте. Политика Беча према Србима, на пример, која и дан-данас траје иако жуто-црне монархије нема већ скоро цео век; није битно - ионако је дошла из Рима, а носиоци се увек лако нађу.

Недавни попис становништва у Црној Гори оголио је сву имбецилност политике идентитета (Бранимир Марковић) мафијашког клана који је уз помоћ Империје тамо направио државу, а сада прави нацију и језик (Никола Танасић). Голом отимачином, дабоме, с тим што им у томе свесрдно помаже жутократија; јер, њихова је обавеза да раде потпуно супротно интересу Срба у сваком погледу, увек и свуда.

„Дукљанизација“ Црне Горе се у ствари спроводи по већ испробаној матрици кроатизације, вели Жарко Јанковић, већ виђеној на другим просторима некадашње СФРЈ. Данашњи Дукљани граде идентиет на отровном антисрпству, објашњава Чедомир Антић. Тако су ономад хрватство дефинисали Старчевић и Франк. Антић је у праву и кад каже да се сатанизовање Србије исплати, и да је корисно за политичаре да буде етничку мржњу у сопственом народу (Блиц); само ми није јасно како овако нормални и разложни ставови пролазе страначку и идеолошку цензуру у жутој штампи...

И док насипом одвојени рукавци сами себе убеђују да су у ствари моћне реке (да посудим алегорију од Меше Селимовића), сама река се систематски загађује. Друга недеља јула је сваке године повод за медијски циркус, у којем свим средствима покушава да се цео сукоб у БиХ сведе на три дана јула 1995 у једном источнобосанском градићу. Иде се и даље, па се призма званичне приче о Сребреници натура као једина кроз коју би требало да се сагледавају Срби као народ. Званична прича је до те мере пуна рупа, да у ствари више и нема садржину, као што то малтене свакодневно доказује Стефан Каргановић. Али ако се чињенице не уклапају у политичке и војне интересе моћних, тим горе по чињенице.

Ана Радмиловић се вајка да манихејски приступ Сребреници у ствари штети жртвама и помирењу. То стоји. Међутим, превиђа да творце тог приступа никада није било брига ни за једно ни за друго - сврха им је била да створе пропагандно оружје којим би добили рат, а себи осигурали неприкосновену власт. Ово потоње је мотив који дели и жутократија. Зато је и прихватила причу о Сребреници, као средство за „промену културне матрице“ народа којим влада.

Жутократе се у ствари ослоњају на један комплекс ниже вредности, спретно култивисан кроз историју као најједноставнији начин владања Србима; Петар Анђелковић објашњава појаву тог рајетинског (касније малограђанског) менталитета, опседнутог сопственим имиџом у очима богатих и моћних. Чупање тог менталног корова неће бити лако, али је сигурно могуће.

Први корак у решавању проблема је спознаја да проблем постоји. Ко то још у земљи Србији верује на реч жутократији и невладницима? Ево, Феђа Димовић пише о Србији као отеловљењу Орвелове животињске фарме - с тим да то поређење није сасвим фер према свињама - док је Милану Јовановићу доста „дајгуз зулума“. Ко зна, можда се из ове изгубљене деценије - у ствари, целог једног изгубљеног века, и то у више категорија - коначно изведе наравоученије које би Србе извело на пут опстанка и опоравка, уместо нестајања које су им зацртали душмани.

По окончању Хладног рата, западни политичари и интелектуалци су похитали да прогласе и крај историје, и да човечанство замрзну у тренутку њиховог (наводног) тријумфа, попут инсекта у ћилибару. Нису били први, а вероватно неће бити ни последњи, који ће то пожелети - али им свеједно није пошло за руком. Оба производа тог тријумфалистичког менталитета, и Атлантска Империја и ЕУропски Левијатан, сада се урушавају. Оно богатство и моћ којима се клањају жутократе, невладници и поданички настројен свет свакодневно нестаје. А опстаје и остаје оно што су хедонисти исмејавали - традиција, народ, породица, земља. Оно што је, пише Мирјана Бобић-Мојсиловић, спортски тријумф Новака Ђоковића у нама пробудио и ослободио.

Право је време да се појаве људи за нову епоху, не за време које је ево на измаку већ за време које долази. Људи свесни да историја траје, да човек није Бог, и да кад се игра Бога то увек заврши ђавољом работом. Али како добро напомиње Жељко Цвијановић, ти људи неће моћи много да постигну ако се нико не поведе њиховим примером:

„Ако не прихватимо да је проблем и у нама, онда сами не осећамо епохално време, онда и сами тражимо само следећу генерацију лажова која ће нас завести“.


Превише би лако било закључити данашњи текст апелом да се бира између опстанка и нестанка; мислим да је до тог избора већ дошло, и да жутократија већ сипи у заборав историје. Не усуђујем се да кажем да видим обрисе те нове епохе, али то што ту и тамо назирем - није подвучено жутом.

уторак, 12. јул 2011.

Вирус револуције

Постоји једна карактеристика Империје која је истовремено занимљива и застрашујућа. То је виртуелни свет у којем живе њени руководиоци, убеђени да се реалност прилагођава њиховим жељама и поривима. Ради се о истом медијско-маркетиншком свету у којем живе жутократе и невладници - што не треба да чуди, будући да су они тек служинчад Империје, па је сасвим природно да имитирају господаре.

Сада већ давне 2004, новинар Њујорк Тајмса Рон Саскинд је радио репортажу о Белој кући Буша II, када му је један неименовани функционер (после се причало да је то био Бушов шеф кабинета, Карл Роув) са презиром објаснио да новинари припадају „заједници заснованој на стварности“:
„Ми смо сада Империја; својим деловањем стварамо властиту стварност. И док ви ту стварност изучавате – па и проницљиво, нека вам буде – ми ћемо поново деловати, стварајући и друге нове реалности, које такође можете да изучавате, и тако ће се ствари разврстати. Ми смо протагонисти историје... а вама, свима вама,преостаје само са проучавате оно што чинимо.“
Премда је Бушу II мандат истекао пре готово три године, нема назнака да је с њим отишао и овај поглед на свет. Напротив. Доказ за то је и недавни покушај актуелног Императора да избегне надзор Конгреса над пустоловином у Либији, тиме што ју је назвао „кинетичком војном акцијом“. У преводу са бирократског на обичан енглески, то значи баш оно што Обамина екипа тврди да не значи: рат.

Преходни Император је 2005. најавио кампању са циљем ширења „слободе“ у сваки кутак планете, чиме би се разгорела „ватра у људском разуму“. Беше то фраза равно из Достојевског, преко Билингтона, којом се призивала револуционарна грозница. Дотад се већ десио први талас такозваних „обојених револуција“, међу којима су се истицале оне у Тбилисију и Кијеву. Ипак, након што је неколико таквих револуција пропало, читав се тај пројекат чинио једнако потрошеним колико и лажи о ирачком оружју за масовно уништавање. Онда је пристигла пешчана олуја, или у жаргону империјалних коментатора - „Арапско пролеће“.

Према тумачењу мејнстрим-медија, свет се поново разгорева, млади људи посвуда захтевају „демократију“ и збацују зле режиме који их угњетавају: Тунис и Египат су били само почетак, циљ „кинетичке акције“ у Либији је искључиво помоћ „демократама“, исто се дешава и у Сирији, а једини грех Вашингтона је што „јалово посматра“ и „недовољно помаже“ снаге слободе и демократије.

Да ли је заиста тако?

недеља, 10. јул 2011.

Соколов Лексикон

Током година писања за Antiwar.com и Сокола, трудио сам се да поштујем Орвелово упозорење о обесмишљавању језика. С тим на уму, почео сам да избегавам речи лишене значења, или речи чије је значење свесно искривљено у сушту супротност. На пример, када на Соколу прочитате „демократија“, то ће значити „механизам одлучивања већином гласова“, а не неко фиктивно отеловљење сваколике овоземаљске доброте.

У намери да дугогодишњим читаоцима, као и оне који нам се тек придружују, олакшам читање и разумевање текстова, прилажем мали појмовник:

Империја- Паразитски организам у чијем средишту се налази љуштура некада позната као Сједињене Америчке Државе, али који са уставом и вредностима те земље нема скоро више ништа заједничко. НАТО је орган Империје, док је ЕУропска унија вазални државоид, који додуше понекад показује знаке полуаутономне мисли.

ДОСманлије - политичка коалиција скупљена с коца и конопца да би 5. октобра 2000. извршила пуч прерушен у „демократску револуцију“, а по шаблону који је осмислила, организовала и финансирала Империја. У спрези са невладницима.

Невладник (мн. невладници) - активиста тзв. невладиног сектора (којег финансирају иностране владе). Од српског „нерадник“, у смислу да се не бави поштеним послом. У Србији, посвећен затирању српског имена, културе, традиције, вере и историје, и њиховој замени ЕУропским идентитетом. (Накнадно сам установио да је то у ствари сасвим регуларна именица у словеначком, и означава баш запослене у невладиним организацијама!)

ЕУропска унија - Савез европских држава који себе сматра Европом. Улазак у њега значи прихватање ропства неизабраној бирократији у Бриселу.

ЕУропство - безалтернативна будућност коју заговарају невладници а намећу жутократе, који Србију виде као вечитог кандидата а неког неодређеног дана у фиктивној будућности члана ЕУропске уније (дотле, међутим, то више неће бити Србија, нити ће у њој живети Срби).

Жутија - земља некада позната као Србија, а која је до те мере преумљена и упропашћена да је то престала да буде. Прелазни циљ жутократа на путу у ЕУропство.

Жутократија - назив за режим коалиционе владе ЗЕС-СПС, састављене у јулу 2008. на роштиљу код тајкуна и амбасадора. Изведен од грчке речи кратос (сила, власт) и српског придева „жут“, што је боја звезда на застави ЕУропске уније и Демократске странке. У спрези са невладницима. Предводи је Врховни Жутник, шеф државе и партије.

Врховни Жутник - Поглавар свих жутократа, вршилац воље Империје на простору Жутије. Такође познат као Друг Бота и Борат.

(Друг) Бота - израз којим се означава тренутни председник Партије и државе, баштиник култа личности, Борис Тадић. На албанском значи „свет“, што и приличи, пошто му је (бар западни) свет важнији од Србије.

Борат - надимак који су Другу Боти дали на још неким „антидржавним“ форумима и блоговима, ваљда због сличности са фиктивним казахстанским новинаром Боратом Сагдијевим, једним од ликова британског комичара Саше Коена. Лично сматрам да је то увреда за правог Бората, јер се он, на крају крајева, никоме низашта није извињавао...

Жутахије - дахије и пустахије данашњег доба. Види жутократија.

Жутоград - Некада Београд, метафорички окречен у жуто.

Жута штампа - традиционални израз за јефтине таблоиде штампане на пожутелом папиру слабог квалитета; овде се користи да се опишу медији у Србији лојални жутократији, па су тако „жути“ не само по квалитету извештавања, већ и по вредносном опредељењу.

ЕУрорегија Донау-Маргус - фаза у невладничко-жутократском пројекту „друштвене трансформације“ како би се остварило ЕУропство. Овај ентитет би највише личио на кнежевину Србију пре Кумановске битке (1912), без Рашке, Баната, Срема и Бачке. Донау је немачка реч за Дунав, а Маргус је латинско име Мораве. В. Жутија.

НДК - „Независна држава Косово“,  понекад „Косовија“ (в. Косовијанци) скраћеница инспирисана претходном историјском творевином изграђеном на костима Срба и програму њиховог физичког и духовног затирања. Нити је независна, нити је држава, нити је Косово (српско име је Косово и Метохија, а окупаторско „Косова“).

Косовијанци - житељи НДК. Иронични превод енглеске флоскуле „Kosovars“ коју у ствари (тренутно) већинско становиштво у НДК и не користи, већ себе зову својим националним именом - Шћиптар, тј. Арбанас.

Национализам - када је српски, то је за жутократе и невладнике оличење свег зла, које захтева да се против њега беспоштедно боре. Било чији други, међутим, постаје легитиман, добар, племенит и вредан поштовања, и за њега се користе искључиво придеви демократски, толерантан и цивилизован.

Басаријада - излив малоумности у штампани текст, инспирисан дводелним разговором Врховног Жутника са невладничким писцем Светиславом Басаром, објављеним у жутој штампи у јуну 2011.

(допуњено 23. јануара 2012.)

субота, 9. јул 2011.

Око Соколово #26

Жутни дан 1098.

Пре шест дана је Новак Ђоковић остварио свој дечачки сан и освојио Вимблдон. Дан после, постао је први рекет света. Похитавши да се окити победничким перјем - које ничим, ама баш ничим није заслужила - жутократија му је приредила велики дочек у Београду.

Многи су прокоментарисали овај најновији бесрамни потез у одавно већ предугачком низу; издвојио бих текстове Жељка Цвијановића, Ђорђа Вукадиновића, Даниела Јовановића и Миодрага Новаковића. Судећи по расположењу у народу, жуто манипулисање Новаком се није примило; већ кружи виц да је Врховни Жутник у ствари ишао на Вимблдон да се извине Надалу ако Новак победи.

Еуфорија око Ђоковића у жутим медијима је распиривана како би се што мање говорило о споразуму који су жутократе закључиле са окупационим властима НДК (а који је НДК исте секунде почела да крши, дабоме). За то време се „партнери и савезници“ из ЕУропске уније труде да отму српску културну баштину у окупираној покрајини и преименују је у „косовијанску“. Па ако је то њихова баштина, што ли је онда руше и скрнаве? Део проблема је и у нама, вели Ана Радмиловић, јер смо изгубили језик којим би могли ту баштину да бранимо. Да ли неповратно?

Отворено непријатељско понашање тзв. међународне заједнице (тј. Империје и њених сателита у ЕУ и УН) коментарише Оливер Вуловић, с предлогом да се уведе институција „неправедника“, да та непочинства не би била заборављена.

Суштина жутократске приче којом се образлаже апсолутна покорност и најдегутантније слугерањство Империји је да само тако може да се сачува земља, народ, привреда, итд. Чак и успутном посматрачу је јасна бесмисленост тог аргумента, јер управо жутократија и Империја све то систематски уништавају. Горан Гаврић подсећа ко, како и с чијом подршком ради на одвајању Војводине, док Душан Ковачев руши мит о мутлтикултурној и толерантној Војводини подсећајући на непочинства комунистичких аутономаша - директних претеча ових данашњих.

Владимир Димитријевићобјашњава разлику између црногорског конкордата са Ватиканом 1886, и овог данас: књаз Никола је ономад хтео - и успео - да Србе-католике ослободи аустроугарске доминације, док данашњи новодукљани хоће да Црногорце прво расрбе, а онда претопе у некакве „Црвене Хрвате“, по НДХ-матрици Штедмилије и Дрљевића.

Драгомир Анђелковић кампању против Срба ставља у контекст русофобије Запада; по признању многих функционера Империје, Срби и Балкан су у ствари неважни - права мета њихове политике је Москва. Само се онда поставља питање, зашто неко тамо чека да се Русија брани на Волги, уместо да је брани на Дрини? Одговора на то питање још увек нема.

Било како било, чак и да супротстављање Империји није императив нашег опстанка - а јесте - оно је у нашем карактеру још од косовског боја, тврди Бранко Радун. Тога су свесни и жутократе и невладници, па тај карактер систематски нападају и руше.

Шпански мислилац и песник Хорхе Сантајана једном је рекао: Народ који заборавља сопствену историју, осуђен је да је понавља. Код нас је проблем што смо историју погрешно научили, па онда заборавили или запамтили, исто нам дође. Када је основана, почетком деведесетих, ДС је била антикомунистичка странка; данас баштини систем, идеје и методе комуниста, а њени чланови - попут историчара Предрага Ј. Марковића - носталгично тамбурају о Титовом устанку као манифестацији антифашизма.

За то време, Чедомир Антић вели да убиство жандара у Белој Цркви, 7. јула 1941. није било никакав антифашистички устанак, већ идеолошки чин у функцији комунистичке револуције. Што јесте, јесте. Иронија је да је Антић некада био ортак Чеде Јовановића и портпарол Зорана Ђинђића, а потом истакнути члан Г17 - дакле, човек са беспрекорним досманско-жутократским педигреом!

Можда сву суманутост политике међ' Србима (намерно не кажем српске политике) илуструје случај Вука Драшковића, који није толико „жар-птица“ (како га описује Александар Димитријевић) колико певац на ветроказу...

Могло би се чак рећи да је у Жутији (оној медијско-маркетиншкој симулацији Србије у којој обитавају жутократе и труде се да је оваплоте у стварности) дошло дo коначне еволуције политике. Бил Клинтон је остао познат по довођењу у питање дефиниције глагола „бити“, али изгледа да га је Драган Ђилас, градоначелник Жутограда и сасвим озбиљан претендент да постане Борис Уместо Бориса, далеко надмашио. Жељко Цвијановић га види као „првог српског постполитичара, човека без икакве идеологије, па самим тим и икаквих граница политичког деловања“.

У овој правој правцатој оргији бесловесности, где је апсолутно све релативно, шта иоле нормалан човек уопште може да уради? Одговор који покушавају да наметну жутократе, невладници и њихови инострани спонзори је - ништа. Њихова питома опозиција се не слаже са ту и тамо неким детаљем политике властодржаца, и можда не би толико ревносно служила ЕУропским и атлантским господарима, али не би ништа суштински мењала. Или не мисли да може, или - још горе - не види да суштински проблем уопште постоји.

Како каже Бошко Обрадовић, потребан је „коперникански обрт“ у поимању политике и државе. Доста је било варијација на жутократску тему, а која је опет само варијација унутар парадигме наметнуте пре 70 година. Време је да се жутократама, невладницима и Империји пошаље порука - Овако даље неће моћи.

Што вели Драгослав Павков, објашњавајући зашто се придружио Дверима:

„А они који се плаше да ће свој глас „упропастити“ и девалвирати дајући га Дверима - шта да вам кажем? Дајте га онима за које мислите да имају да кажу још нешто ново или га конзервирајте (најбоље у туршију - проверено) и чекајте боља времена. Која ће вам донети они које није срамота да погреше и падну, са себе отресу прашину и подсмешљиве квалификације којима их свакодневно „из добре намере“ обасипате и иду даље“.

среда, 6. јул 2011.

Питање приоритета



Када су се пре две и кусур године Ана Ивановић и Јелена Јанковић сликале са бившим Императором Клинтоном (који „воли спорт“), на њих се дигла силна дрека - с правом, мада заборављајући да жутократе свакодневно раде далеко гадније ствари, па ником ништа.

Исправите ме ако грешим, али тениске каријере Ане и Јелене од тада нису баш у успону. Не зато што их бојкотује народ (Срби брзо заборављају, је ли) већ што су некако изгубиле компас. Анин највећи успех од тада је што се сликала за Спортс Илустрејтид у оскудном купаћем костиму. Јелени исто не иде добро, муче је повреде.

Мало ко се сећа да је Новак Ђоковић, само пар месеци после скандала са Аном и Јеленом, одбио да се појави на хуманитарној вечери Шерон Стоун у Кану јер је међу позванима био Клинтон. Кад год се о њему пише у новинама, обавезно га дочекују питањима о недавној историји и његовом „геноцидном, агресорском“ народу - а он свако дочекује као противнички сервис и брани како своје, тако и наше достојанство.

Ђоковића ћете видети на сликама са породицом, а не са некаквим императорима, комесарима, жутницима малим и великим, сатрапима и невладницима. Зна човек шта је важно у животу, шта су му приоритети, ко је и одакле је. И онда има морални и психолошки центар који је у тенису исто толико важан као и физичка кондиција, некад чак и више.

Све нешто мислим, када би Ана и Јелена пронашле тај центар који су негде успут запоставиле, и њима би кренуло.

Исто важи и за све нас.

понедељак, 4. јул 2011.

Жута крађа Новака Ђоковића

Био сам љубитељ тениса и пре феномена Новак Ђоковић, а за „Нолета“ сам навијао и када није побеђивао све пред собом, па мислим да сам квалификован (а свакако имам право) да прокоментаришем срамотну злоупотребу овог тенисера у коју се упустила жутократија.

Инострани министар српских послова (ово намерно) још и има изговор што је седео у ложи, јер колико ми је познато има неку почасну функцију у српском тенису. Али Врховни Жутник нема ама баш никакав. Отишао је да би могао да се кесери пред камерама и изгледа као да је он, лично, заслужан што је ето Ђоковић постао и први рекет света и првак у Вимблдону. Ето, да није било њега и његове храбре политике свеопштег жутила и жутовања, не би било ни Нолета ни пехара - није рекао, али само што није. Стварно бедан покушај да се некако огребе о Ђоковиђеву харизму и ућари на његовом успеху. Баш као ономад са Дејвис купом.

У својој безграничној сујети, покварености и потпуном одсуству образа, Врховни Жутник је изустио и следеће: „Ја бих одмах дао Ђоковићу да буде председник и једва чекам да неком таквом уступим посао, али лошијем од Новака сигурно не“. (Танјуг)

Како то он може да даје или не даје било коме да буде председник, као да је то место његова дедовина, а Србија његова приватна ливада? (Чак би било мање страшно да јесте, јер је не би овако затирао сваким својим словом и гестом.) Оваква идентификација са државом је малтене психолошки поремећај.

Знајући да је у његовом фиктивном свету ама баш све ствар маркетинга и медијске манипулације, питам се да ли је зато „темпирао“ потписивање договора са властима НДК, да народ забављен (оправданом) прославом тријумфа Новака Ђоковића не примети још једну у дугом и бедном низу издаја.

Успут, за тај некакав договор који је изасланик министарства иностраних послова (паметнима доста) потписао са представницима незаконите, самопроглашене, такозване „Репубљик е Косовес“, сами „Косовијанци“, као и Империја и ЕУ, веле да представља de facto признање њихове неовисности. Шта, Друг Бота и његови чауши кажу да није? Пише свашта и на тараби. Шта мислите чија ће реч да важи?

Него, да се вратим на одвратни покушај манипулације Ђоковићем као параваном. Каже Врховни Жутник, пошто много воли да прича: „Ово је највећи успех нашег спорта икада. Гледајући финални меч, као грађанин Србије замало да умрем“. (Танјуг)

Када сам својевремено изнео теорију да он има чип у глави, нисам мислио озбиљно. Али сад стварно не знам шта да мислим. Јер, и једна и друга реченица се од речи до речи, без икаквих проблема, преводе на енглески - а на српском су рогобатне и неприродне. Друга реченица поготово, која почиње сасвим енглеским герундивом („гледајући“ уместо „док сам гледао“) а завршава сасвим енглеским изразом, "I almost died." А на српском се каже „замало што нисам умро“, са све негативом. Да ли је то неко суфлирао Другу Боти на англосрпском, или је то његов ум до те мере поремећен да он више и не размишља на српском, већ на језику на којем прима инструкције? А у ствари није важно.

Новак Ђоковић је поштен човек који је успео захваљујући сопственом труду и раду, који воли своју земљу и свој народ јер постоје, без неког посебног разлога. Врховни Жутник је једна обична хуља, која свој успех гради преко туђих леђа, не радом већ пљачком и преваром, а свој народ и земљу мрзи - док се претвара да их воли зато што од тога има користи. Да ли може између њих бити веће разлике?

И зашто народ у Србији дозвољава Другу Боти да се прави као да те разлике нема?

субота, 2. јул 2011.

Око Соколово #25

Дан 1091. жутократије.

Ни сав маркетинг овога света не може, чак ни у најжућој земљи Жутији, да Видовдан отера у заборав. Али може покушати да га извитопери, исмеје, обесмисли... Тако је претендент на непостојећи српски престо покушао на Газиместану да Видовдан стави у контекст пута у ЕУропство, за које се иначе залаже. Успео је једино да се обрука пред присутним народом, који „толерантни Косовијанци“ ни овај пут нису пропустили да каменују.

Ништа мање се није избламирала Дубравка Стојановић, дежурна жутисторичарка „Пешчаника“, која у србофобичној хистерији није знала разлику између цара Лазара и цара Душана. Шта ће, кад је њој је све то исто: српско, омрзнуто, одвратно...

Са друге стране, на феномен видовданског погледа на свет и значаја косовског боја за српски идентитет лепо се осврнуо Милован Балабан. О слободарској природи тог Видовдана и сваког убудуће, зборио је у Бару Слободан Антонић. А да ли данас уопште има видовданске етике, или је све потонуло у време басаријада, питала се Љиљана Богдановић.

Није косовски бој једини значајан догађај којег се сећамо на Видовдан. Владимир Димитријевић се зато позабавио „Гавриловим одговором на питање Принципа“.

Пре десет година, баш на Видовдан, досманлијски режим је противправно Хашкој инквизицији изручио бившег председника Слободана Милошевића. Своја сећања на тај догађај и на Милошевића (који је умро 2006.) у отвореном писму изнео је његов некадашњи противник а потом с њим хашки заточеник, Војислав Шешељ.

Последња недеља јуна месеца била је и годишњица проглашења словеначке и хрватске независности, 1991. Тим поводом се у бечком дневнику Ди Пресе појавио занимљив текст о улози Аустрије у подршци овим некадашњим хапсбуршким земљама. Баш на те аустро-немачке историјске рецидиве се, између осталог, позива Синиша Љепојевић да би објаснио зашто је Хрватска недавно добила зелено светло да 2013. постане ЕУропска земља, упркос великој финансијској и политичкој кризи бриселског Левијатана.

За то време, постаје све јасније да ЕУропски пут Жутије више није ни бајка, већ чиста хорор-прича, жути српски воз на бриселској прузи чека само још више пљачке и малтретирања, пише Слободан Антонић. А ко зна, можда и капија са натписом „Рад ослобађа“. Не би било први пут.

Док су Аграм и Лајбах празновали што неовисност што ЕУропство, у Јадовном је обележена годишњица страдања Срба у том првом усташком комплексу логора смрти. О страхотама тог крволочног експеримента, који су затворили згрожени италијански окупатори (Јасеновац је основан као замена) на комеморацији је говорио Душан Басташић, док је за руски Фонд стратешке културе Драгомир Анђелковић објаснио непрекинуту нит од Јадовна до НАТО.

У све краћим паузама између пљачке, лажи и обмана, жутократија води деструктивну политику сваке врсте, па и културну - како објашњава Мило Ломпар. Врховни Жутник до те мере битише у неком свом унутрашњем свету, да је недавно одржао потпуно бесловесан говор о медијима. Срећом (или несрећом?) Ана Радмиловић је била у стању да дешифрује шта је то најжући син наших жуторода и жутости у ствари хтео да каже.

Шта жутократија и њени ЕУропски господари стварно мисле о слободи медија писао је још средином месеца Жељко Цвијановић, а како то изгледа у пракси - на примеру јавнога сервиса ЕУропске Жутије - илуструје Жарко Јанковић.

Чувени амерички анархиста Ема Голдман једном приликом је изјавила: „Када би избори могли нешто да промене, били би забрањени“. Нека вам то буде на уму током предизборне кампање која у Жутији већ увелико траје, мада избора неће бити пре априла 2012.

Прихватање идеје да су „сви исти“, вели ове недеље Жељко Цвијановић, је ни мање ни више него тријумф Нечастивог: „Божански поредак верује у алтернативе, сатански их искључује. Сатански поредак нас учи да живимо са злом, божански тера да се злу супротставимо“. Колико год се жутократе трудиле да им не буде алтернативе, политичка сцена у Србији ипак није сасвим пожутела. Расте рејтинг чак и Војиславу Коштуници, којем се тако пружа прилика да окаје бар неке грехе свог протеклог деловања (и неделовања).

Све ми се чини да је пометња у политичким водама макар делимично резултат појаве Двери и њиховог залагања не само за промену појединаца на власти, већ и за промену самог система, који постоји у континуитету малтене од 1945. Нико не воли много да „таласа“ и поправља оно што није покварено, али са овим системом то просто није случај; он је и створен рђав, а с годинама је постао само још гори. Зато је Бошко Обрадовић оптимиста и види прилику да се заиста направи систематски заокрет набоље.

Када су 1991. Кучан и Туђман рушили Југославију, имали су за то не само подршку Беча и Берлина, већ и повољну ситуацију у свету, који се нашао у вакууму због краја Хладног рата и имплозије Совјетског савеза. Али до потпуног успостављања „новог поретка“ и наметања „краја историје“, чему се деведесетих посветила новостворена атлантска Империја, никада у ствари није дошло. Данило Тврдишић се пита да ли је на помолу III светски рат, и шта то значи за једну земљу на брдовитом Балкану, која - упркос свеколиким напорима - још није прекречена у жуто.