„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. март 2011.

О Чедовишту и вербалном деликту

Скандал који се (није) дигао после скупштинске изјаве лидера ЛДП - у којој је политичар „прљавих руку а чисте савести” критиковао министра Јеремића што се састаје са „канибалима по Африци”- само показује сву моралну беду жутократа и невладника.

Чедовиште се сад „вади" - ето, није баш тако мислио, то су били метафорички канибали, мислило се на диктаторе који крше људска права, уосталом рек'о Сиенен да је у Конгу било канибализма - али афрички амбасадори су већ протестовали против нечега што сасвим оправдано разумеју као салонски расизам. Чедовиште и његови сарадници (сетите се Весне Пешић) су годинама показивали како је за њих, онако „просвећене и ЕУропске”, цивилизовани свет само Империја, а све остало су дивљаци и примитивци - почев од Срба, преко Руса, Кинеза, Индијаца, па до Африке. Отуд и његови протести да је погрешно схваћен с правом звуче неуверљиво и лицемерно.

Дабоме, било је илузорно очекивати да жутократија и невладници санкционишу своју узданицу због „говора мржње”. У земљи Србији, коју они свим силама свакодневно трансформишу и реформишу у Жутију, важе различита правила за њих (civilizirane EUropljane) и народ - односно, у преводу на жутски, „примитивне ултранационалистичке десничарске клерофашисте”.

Тако је у Жутији сасвим нормално да жутократе и невладници псују, пљују и вређају неистомишљенике. Када жути медији износе најгнусније лажи, подметачине и клевете (нпр. о Дверима, Војиславу Коштуници, СПЦ, Нашима 1389...) ником ништа. Али кад се емисија Радио-Београда усуди да интервјуише „неподобне" саговорнике из иностранства - укидање по кратком поступку! А сваки попреки поглед упућен Цеци Пешчаник, Бранкици Инсајдер или Чедовишту је ништа мање него геноцидна агресија и злочин против човечности.

Наравоученија овде има напретек: Они којима су пуна уста слободе и демократије не поштују ни једно ни друго. Ко мисли да у Жутији постоји било каква слобода медија, лаже сам себе боље од Б92. Ко мисли да у Жутији постоје закони који важе за све, безгранично је наиван. Борба против жутократије и невладничког терора није могућа кроз институције система, јер су оне потпуно у њиховој служби. Императору је свеједно што му Чедовиште вређа оца, брата, деду - такав какав је, служи сврси: претварању Србије у Жутију.

Међутим, ризикујемо да пропустимо нешто што је у ствари од суштинског значаја. Није трагедија што Јовановић неће бити оптужен за кривично дело говора мржње. А ево зашто. Простаклук, мржња и расизам треба да буду осуђени друштвено, као непожељне појаве. Али ако се од њих направи кривично дело (вербални деликт), онда у таквој земљи нема слободе. Сама идеја забране неподобног мишљења (по критеријима оних који су на власти) управо је темељ онога што Србији раде жутократе и невладници. Ако се у борби против њих послужимо њиховим средствима и усвојимо њихове принципе, онда та борба неће више имати никакву сврху, а евентуална победа биће јалова и бесмислена.

У слободној Србији, излеченој од невладништва и жутице, Чедомир Јовановић ће да иде у затвор због доказане прљавштине која му је на рукама. Биће потпуно неважно шта он мисли каква му је савест.

недеља, 27. март 2011.

27. март

Само без разумевања суштине карактера Срба као народа може се заступати теза да су реаговање народа на потписивање Тројног пакта (25. март 1941.) и пуч два дана касније били глупи, непотребни, катастрофални, и томе слично.

Они што оспоравају 27. март тврде да без пуча не би било Хитлерове Unternehmen Straftgericht, уништења краљевине Југославије - па самим тим ни Јасеновца, Јадовна, Броза, комунизма... Лепа је то помисао, али је нажалост заблуда. Једнака оној да је за све што се дешавало деведесетих у ствари крив Милошевић, јер наводно није урадио шта год је требало да уради да одобровољи Империју. То могу да тврде само они што из анегдоте о неисписаној хартији у Дејтону ништа нису научили.

Као, да није било 27. марта, не би било априлског рата. Нико да се упита зашто је онда Југославија уопште била занимљива Хитлеру. Много се прича о припремама за напад на СССР, али у марту 1941. рат се углавном водио на Медитерану, у северној Африци и Грчкој. Операција освајања Грчке - Unternehmen Marita - планирана је још од новембра 1940 и почела је истог дана када и напад на Југославију. Дакле, јасно је да је Хитлеров притисак на режим кнеза Павла и владу Цветковић-Мачек имао циљ да обезбеди сарадњу Југославије при нападу на Грчку.

Далеко вероватније од претпоставке да би Пакт спасао Југославију од страдања је сценарио да Хитлер није имао никакву намеру да поштује југословенску неутралност, већ да или пошаље војне конвоје преко њене територије, или је нападне онако успут током операције Марита - као што је напао Холандију и Данску током похода на Француску и Норвешку.

Притом треба имати на уму и Хитлерову опсесију реваншизмом за 1. светски рат, у којем су посебно место у аустро-немачкој психи заузимали Срби. Хитлер је Србе видео (према мемоарима његовог изасланика Хермана Нојбахера) као „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију” и који је „доказао своју државотворну снагу”, а то Немачка „не сме никад допустити”.

Само неко ко уопште не познаје историју може да замисли Хитлера како држи реч и оставља Југославију и омражене Србе на миру. Немци су без икакве провокације окупирали Чешку и напали Пољску. Напали су СССР, иако је Стаљин до последње секунде слао испоруке сировина договорене споразумом Молотов-Рибентроп. Зашто би поштедели Југославију, поготово када су њеном деобом могли да награде своје савезнике: Италију, Мађарску и Бугарску? Када су српском земљом и животима могли на своју страну да придобију Хрвате, Албанце и муслимане? А од Срба никада нису могли да добију ништа више од заслуженог презира, јер Срби нису поданички народ. Или макар нису били ономад.

Свашта може и треба да се каже о срамотном третману Краља Петра II и владе у избеглиштву од стране Черчила и Енглеза. Постоји брдо докумената који сведоче да је Лондон искористио па издао краљевску владу и војску генерала Михаиловића, те подршком Титу и комунистима „купио” интересну зону у Грчкој. Али Срби нису изашли на улице да кличу „Боље гроб него роб” због Енглеза, већ због себе. Опет, само непознавалац историје може да замисли Србе у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије.

Хитлер није напао Југославију због Енглеза, већ због зле воље према Србима. Зверства Усташа, Црне Легије, те СС-дивизија Принц Еуген, Ханџар, Кама и Скендербег нису се десила зато што су Срби нечим испровоцирали своје џелате, већ зато што су постојали.

Али онима што би данас да уђу у НАТО и сматрају да је ЕУропство врхунац постојања, онима који би да Србију окрече у жуто а саме Србе укину, да од некадашње Југославије направе „југоисточну ЕУропу” граница које све више личе на оне Хитлерове - е, њима смета 27. март. Њима је у интересу да се за то оптужују Енглези, или „јудеомасонске завере”, или нека српска глупа тврдоглавост и „чачкање јачег”.

И док се ми о томе крвимо, жутократија траје већ скоро хиљаду дана. А што дуже траје, то је мање Срба и Србије.

Хитлер би био поносан.

Додатак (28.3.2011) За оне који су овај текст прочитали у Новом Стандарду, хтео бих да препоручим текст Питање карактера, у којем сам објаснио зашто је прича о „мудром пактирању” беспредметна. Ако се тај аргумент узме озбиљно, онда се поставља питање зашто Срби нису избегли 1. светски рат предајом Аустрији, Ћеле-кулу предајом Хуршид-паши, Бој на Косову предајом Мурату, или 1999. предајом НАТО агресорима.

Они који су кроз историју пактирали са освајачима су данас то што јесу. А ми још увек постојимо као народ баш зато што смо увек бирали част пре „мудрости”. Па зар не видите колико је више штете нанела „мека” окупација у последњој деценији од ратова који су јој претходили? А ако не видите, онда вам бадава све ово причам.

субота, 26. март 2011.

Око Соколово #12

Данас је 993. дан жутократије.

За процес који је ономад у БиХ требало три године, Империји данас треба три недеље. Толико је, наиме, прошло од првих повика за увођење „зоне забране летења” над Либијом до почетка „хуманитарног” бомбардовања, случајно или не баш на годишњицу инвазије Ирака коју је 2003. наредио Буш Јуниор. Од прошлог петка Либија се засипа „демократским" бомбама под шифром „Одисејева зора”, што је требало да буде насумично име, а испало је метафора за сумрак цивилизације.

Колико год се жутократе трудиле да га утерају у заборав, народ у Србији изгледа ипак није заборавио коректан однос пуковника Гадафија, који се према Србима још од деведесетих понео много поштеније од оних што га данас бомбардују, а Србе и даље киње. Будући и сама мета „хуманитарне” интервенције, Србија је „последња земља на свету која би за овакву врсту подухвата смела имати макар и мрвицу разумевања”, вели Ђорђе Вукадиновић. Чак је и Чеда Јовановић, иначе одани чизмолизац Империје, тражио осуду „хуманитарних” бомби - додуше исте секунде урнишући свој ионако непостојећи морални кредибилитет критиком министра Јеремиића што се састаје са „канибалима по Африци”. Реакција Императора Обаме, иначе врло приврженог својој „канибалској” родбини, још увек није позната. Ваљда зато што никад није ни чуо за свог „обожаваоца” Чеду.

Зато је Јовановић добио по ушима - вербално, додуше - када је у Београду ове недеље боравио руски премијер Владимир Путин. Шта се све он издоговарао са жутократама то се још не зна, али је зато савршено разумео са мотоциклистима и навијачима окупљеним у среду на „Маракани”, објашњава Жељко Цвијановић.

Нажалост - што своју, што нашу - жутократе су до те мере огрезле у својој покварености да нису схватиле упућену им поруку. Њихова Србија је један бедни брлог, у којем се најзлобнији лицемери највише диче поштењем и добротом, злочинци се величају а родољуби хапсе.

Начин на који је припаднике покрета „Наши 1389” пре две недеље малтретирао жутократски судско-полицијски апарат захтева згражавање сваког иоле пристојног човека, слагао се са њиховим ставовима или не. Сведочанство Ивана Ивановића о двонедељној политичкој робији илуструје не само примитивни и нељудски карактер затвора у земљи Жутији, већ и да „у затвору има више честитих и поштених људи него у нашој влади”. А запишани затвори само су симбол запишане земље (Василије Мишковић).

Промакао ми је пре пар недеља текст Миодрага Зарковића инспирисан скандалом на премијери „Монтевидеа”, у којем се осврће на презриви однос који жута кинематографија гаји према својој земљи и народу. Сергеј Трифуновић и Драган Бјелогрлић заслужили су само део дрвља и камења које се на њих обрушило; остало је претекла накупљена горчина силних година тихог трпљења, којем је изгледа коначно дошао крај.

Срби су само у двадесетом веку најцрње преварени најмање четири пута: 1918. митом о уједињењу са „браћом” која то нису била; 1941. митом о пакту без последица са Хитлером и побуни без последица за рачун Енглеза; 1945. митом о „братству и јединству”; и октобра 2000. митом о слободи и демократији. Само је четвртина српских бирача пре три године (што је већ 21. век, макар и само календарски) гласала за жути мит „И Косово и ЕУ”, али је жутократија свеједно завладала Србијом у име својих стварних, страних господара. О каквим се господарима ради и шта су урадили од света и Србије недавно је за Печат говорио академик Коста Чавошки.

Данашња Србија, односно Жутија, све више подсећа на онај експеримент са дресираним мајмунима у кавезу, где било који покушај да се нешто промени спречавају управо жртве жутократије, а да ни не знају зашто. Тако се, рецимо, од „Двери” тражи да понуде детаљне планове и конкретна решења (што се не тражи ни од које постојеће странке, већ им се претпоставља готово феудално право на народне гласове); па кад то и ураде, опет некима није довољно.

Како је кренуло, изгледа да ће морати да проради ждрепчаник...

петак, 25. март 2011.

Путин

И би Владимир Владимирович. Баш на годишњицу. Не случајно.

Са званичницима је разговарао о државним и привредним питањима - јасно, прецизно, без увијања (што мора да је њима било изузетно непријатно). Чак је, кажу, и малом квислингу Јовановићу одржао лекцију језиком који овај изгледа једино разуме. А онда се сусрео са мотоциклистима, слушао како му скандирају на Маракани, чуо како (нешто друго, али једнако разумљиво) скандирају Боти, и видео поруку на транспаренту.



(превод, према листу „Press”: „Старији брате, пољуби нашу мајчицу, кажи јој да смо поносни [достојни!], да се боримо и да ћемо се борити, кажи да је волимо.” )

Жутократе су једва дочекале да му виде леђа, да могу да наставе по старом. Али њихови „пријатељи и партнери” су презаузети силовањем још једне земље, на исти начин на који су пре 12 година силовали Србију, да примете занос с којим им жутократе лижу чизму.

Не мари. Неће још дуго.

субота, 19. март 2011.

Око Соколово #11

Данас је 986. дан жутократије.

Од оне четири мартовске годишњице које сам споменуо прошле суботе, жутократе су занимали само 9. и 12. Девети утолико што су могли да маштају како би све било другачије да је Злог Слобу тада заменио НАТО-четник Вук Драшковић, а дванаести као повод за дегутантну представу Култа Личности Мртвог Вође, са све нападима на политичке противнике и смехотресним имитацијама некадашњих панегирика Највећем Сину Наших Народа и Народности. О седмој годишњици погрома над косметских Србима - ни речи. Да се не увреде „легитимни представници” НДК и тиме не угрозе „преговори” са извесним исходом.

Сваког 12. марта иде иста прича, у којој они што их је сам Ђинђић истерао из своје власти (а то нешто говори) а сада глуме његове једине истинске чуваре његовог лика и дела организују што комеморације што јавни линч, у чисто дневнополитичке сврхе. Перформансу некрофиличних невладника стручно деконструише Ана Радмиловић.

Они што су 12. марта увели диктатуру и данас дрндају своју омиљену теорију завере о некаквом „антихашком лобију" који је одстрелио Ђинђића. У томе их не спречава чињеница да за ту причу нема ама баш никаквих доказа (звучи познато?). Бранко Радун објашњава ко је све могао Ђинђићу доћи главе - понајвише сопствени сарадници, страни и домаћи - и зашто.

Медији који се целе године баве испирањем мозга Србима - како илуструје Александар Ђикић - на Ђинђићеву годишњицу једноставно подивљају. Сада и РТС звучи као Б92, док заједно певају „Срби су криви за све” (Ратко Дмитровић).

Да није тужно било би смешно. Али немојте да потцењујете пропагандни отров; део је то једног дужег процеса „генетске модификације”, како добро примећује Жарко Јанковић. Чини се да је процес донекле већ имао успеха, о чему сведоче срамотне санкције беспотребно заведене Белорусији; што су жутократе моралне буве то још и може да се разуме, али где је реакција, пита се Драгомир Анђелковић.

На удару жутократа, невладника и медија нашао се понајвише Војислав Коштуница, којег виде као главну претњу свом опстанку на власти, иако другима (попут мене) изгледа потрошен. Протест против овог медијског линча свакако је цивилизацијска дужност, и добро је што се бар нешто слободоумних људи тим поводом огласило. Још кад би спознали да је део те дужности и одбрана заточеника 10. октобра, можда би се у Србији нешто и покренуло...

А можда се само чека повод. Премијер Русије Владимир Путин стиже у Београд 23. марта. Срби о Русији - али и Европи - имају много што илузија, што предрасуда. А било би боље да знају чињенице, вели Бранко Жујовић (Глас Русије).

У међувремену, Империја распирује пожар арапске револуције у нови рат...

петак, 18. март 2011.

Страх од Двери

Прошлог месеца је невладина организација Српски Сабор „Двери” постала политички актер: „Двери - Покрет за живот Србије”. Овај развој догађаја унео је панику не само међу жутократе и њихове невладничке присталице, већ изгледа и међу постојеће политичке партије које се сматрају родољубивим.

„Коме је потребна још једна политичка странка”, гунђао је недавно у Новом Стандарду Небојша Бакарец (ДСС), па се после оштрих одговора са неколико страна вајкао да је он ето само испољавао слободу мишљења. А ево данас његову критику подржава на НСПМ Слободан Антонић.

Оно јесте да Бакареца делимично мотивишу страначки интереси, вели Антонић, али је свеједно на месту његова критика да Двери немају ни кохерентан програм, ни подршку ауторитета, ни страначку организацију, ни изворе финансија, ни медијску подршку. Уз дужно поштовање професору Антонићу, по ко зна који пут ћу да цитирам водитеља Квискотеке: „Да, али није битно”. А зашто?

Просто зато што све постојеће политичке странке, које све те елементе имају, или нису способне ништа с њима да учине за добробит земље и народа, или их користе да им активно нашкоде. Да не трошимо речи на чланове жутократије, већ и врапцима на грани је јасно да су Напредњаци теледиригована и лажна опозиција, а да Радикали немају ништа ново да понуде Србији. ДСС је три пута била на власти, и сваки пут је правила труле компромисе, пуштала прво ДОС а онда демонкрате (није грешка) да мање-више несметано извршавају налоге Империје, и на крају пилатовски опрала руке од Србије пустивши да власт преузме жутократија. Они јесу родољуби у односу на жутократе, али да се не лажемо - то заиста није тешко.

Има код нас у Босни изрека: не прави се пита од - да простите - гована. Свака од постојећих странака на српској политичкој сцени, али свака, се у једном или другом моменту компромитовала. За парче власти, или обећање исте, продале су оно мало душе што су можда и имале. Нико од њих нема нити једну свежу идеју како да Србију извади из ове жуте септичке јаме у коју тоне. Шта то вели програм ДСС а што је суштински другачије од онога што ради жутократија? Они не би били толико деструктивни, али аман, зар је то препорука?

Двери можда немају кохерентан програм, можда немају страначку организацију, можда немају медијско присуство - али гледајући ко то има у данашњој Србији, и боље је што немају. Јасно се виде све последице владавине организованих странака са кохерентним програмом (од „Србија без Срба” и „ЕУропство нема алтернативу” до „И Вашингтон и Брисел”), разних „експерата” за пљачку и похару, медијски намазаних маркетиншких пајаца и њихових финансијера зна-се-већ-одакле.

Ајнштајну се приписује изрека да је дефиниција лудила када се вечно ради исто а очекује другачији резултат. Ако је основна замерка Дверима то што се не понашају као остале политичке странке, онда им то може бити само на част.

Нисам члан Двери, нити имам право гласа у Србији, па имате право да мој став узмете cum grano salis. Али оно што ми се код њих допада је управо та отвореност програма, који покрива одређене темељне ствари а надоградњу оставља народу - баш како и треба да буде. Допада ми се и то што не желе само да дођу на власт и онда функционишу у оквиру постојећег система, већ желе да промене систем. Надам се зато што им је јасно да је овај и овакав систем толико накарадан, кваран и суманут да ништа добро из њега не може да изађе. Допада ми се и то што су уласком у политику упутили изазов свима који су до јуче сматрали да је њихово Богомдано право да владају Србијом и рачунају на гласове њених становника, а без да се имало труде да их заслуже.

Све да Двери апсолутно ништа не постигну на неким следећим изборима, њихов пример ће да покаже да у Србији постоје и друге идеје, да итекако постоје алтернативе жабокречини коју цели страначки естаблишмент брижљиво негује јер се у њој добро сналази. За то време народ гладује (у Србији!!?), свакодневно му се силује памет и отима достојанство. Па докле више?

И гореспоменутим врапцима на грани већ је јасно да проблеме не могу решавати исти људи који су их и створили. Постојеће партије су Србију довеле до постојећег стања. Није ни чудо, онда, што их на појаву нечега другачијег хвата права паника. Ако, ако. Време је.

понедељак, 14. март 2011.

Весли Кларк, пацифиста?

Никада нисам мислио да ћу угледати име „Весли Кларк” међу ауторима које преноси или цитира Antiwar.com, али и то се десило, баш данас. У питању је Кларков текст из Вашингтон Поста, објављен у петак, у којем некадашњи командант НАТО напада на СРЈ објашњава зашто је против интервенције у Либији. Па вели:

„Када смо 1999 покренули ваздушну кампању против српског етничког чишћења на Косову, председник Бил Клинтон морао је јавно да каже да не намерава да пошаље копнену војску. Учинио је то како би ограничио трошкове подухвата који јавност и Конгрес нису сматрали да је у виталном државном интересу. То је и администрацију и мене као команданта НАТО у Европи довело у тежак положај, што је српски диктатор Слободан Милошевић знао. Али Милошевић није разумео да, после почетка бомбардовања, НАТО - размештен по суседним државама и у мисији спровођења Дејтонског споразума у БиХ - није могао да дозволи свој пораз. Па ако Косово није било витални интерес САД, успех НАТО сигурно јесте”.


Зар ономад и америчка и британска штампа нису урлале на сав глас о потреби копнене интервенције? Зар Косово није представљено као малтене реприза 2. светског рата и Холокауста, овај пут са Србима у улози нацистичке Немачке? А Кларк сад признаје да амерички народ и Конгрес нису хтели рат, али су доведени у положај да немају избора, пошто је победа НАТО постала сама себи сврха!

Али то није све. Кларк даље покушава да убеди Американце како немају правно покриће за напад на Либију овим аргументом:

„На Косову, 1999, САД и НАТО су имале хуманитарну резолуцију УН као подлогу за деловање. Америчка јавност је била углавном равнодушна, али је НАТО успео да дипломатским ангажманом и постепеном употребом силе присили Милошевића на предају. (Завршни ударац је била оптужница против њега за ратне злочине пред Међународним трибуналом за бившу Југославију.)”


Да ли ме то очи варају, или је Весли Кларк управо признао да је Трибунал оптужио Милошевића под утицајем „дипломатског ангажмана” НАТО?

Притом се Давид Боско из магазина Форин Полиси згражава над Кларковим фалсификовањем историје. „Иако је постојало више резолуција Савета о Косову, ниједна није садржавала дозволу за употребу силе”, каже Боско, наводећи даље да „САД у овом тренутку имају исту правну основу да интервенишу у Либији коју је НАТО имао на Косову, што ће рећи никакву”.

Ако НАТО није имао правну основу 1999, а није, онда је напад на СРЈ - заснован притом на лажима и обманама - представљао највећу категорију злочина по повељи УН: злочин против мира. Нападом су такође прекршени и повеља НАТО и Устав САД. Весли Кларк је по тим критеријима вишеструки злочинац. Сад када је фингирана револуција у Либији пропала и САД по ко зна који пут остављају своје „савезнике” на цедилу, Кларк одједном глуми пацифисту.

Треба ли нам бољи доказ да су принципи, истина и логика сасвим релативне ствари за Империју, која изгледа једино признаје своје прохтеве, и закон свог топуза? Док јој се може, дабоме...

субота, 12. март 2011.

Око Соколово #10

Данас је дан 979. жутократије.

Како би догурао до хиљаду, а можда и више, Врховни Жутник је „реконструисао” владу и свих 17 министарстава или колико већ претворио просто у једно велико министартство за кречење Србије у жуто и губљење времена. Ово представља де факто државни удар, и та влада „није само ругање здравом разуму, она је ругање народу” (Жељко Цвијановић). Цветковићев кабинет више нема никакав легитимитет - ако га је икада и имао.

Нема довољно сати у дану и дана у седмици да се човек бави свим непочинствима жутократа, али ред је истаћи нека најважнија. На пример, полтронско трчање за Бриселом у увођењу санкција Белорусији, која не само да Србији ништа није учинила нажао (за разлику од велике већине земаља ЕУ) већ је и помагала кад и колико је могла. Али Империја је подвикнула „хоп” и Врховни Жутник мора да скакуће.

Барем се у народу покренула иницијатива извињења Белорусији за овај потез жутих. То извињење је, за разлику од свих Ботиних, и примерено и потребно.

Наставља се и политика капитулације пред Империјом по питању окупираног Космета, кроз фарсичне „разговоре” које је жутократска делегација почела са делегатима НДК у Бриселу, под брижним оком комесара Кацина. За то време, жути аутономаши предано раде на одвајању „Војводине”, коју су успели да упропасте под паролом благостања. Звучи познато?

У лето 2006. Вашингтон Пост је објавио прилично тупав редакцијски уводник у којем је Србија оптужена за „тврдоглавост” (тј. отпор жељама Империје) а Коштуница и Тадић окарактерисани као „овисници о отровном национализму”. Убрзо после тога је Коштуница одлучио да пооштри курс према Империји, а Тадић да постане беспоговорни слуга. Постојање америчког ултиматума од 11 тачака недавно је открио Викиликс...

Четири су датума на почетку марта значајна за српску историју. Првог марта 1992. је режим Алије Изетбеговића организовао референдум о независности БиХ од Југославије. Деветог марта 1991. је Вук Драшковић - некада комуниста, тада наводни националиста, данас „НАТО-четник” а увек камелеон - покушао да на улици добије што је претходне јесени изгубио на изборима. То је у октобру 2000. пошло за руком Зорану Ђинђићу, који је под још неразјашњеним околностима убијен дванаестог марта 2003. Три године касније, 11. марта 2006, у хашкој тамници умире Слободан Милошевић.

Поводом петогодишњице Милошевићеве смрти, објављена је књига „Таквог га знам” - скуп сведочанстава људи који су били Милошевићеви пријатељи, сарадници, или познаници. За било ког историчара ово је „острво с благом”. Неколико извода које је пренео недељник Печат представљају значајне документе епохе о којој сви мисле да све знају, а у ствари знају врло мало. И мене су изненадиле неке ствари у текстовима Милована Данојлића и Милорада Екмечића.

Од 1968, преко 1991, до 2000, све српске „револуције” су изневерене. Нешто ми говори да када жутократији дође крај, то неће бити на улици...

петак, 11. март 2011.

Калашњиков нашег доба

Ако је рат у Кувајту 1991. године био „први кабловски рат” (у смислу да га је од почетка до краја пратио Си-ен-ен), агресија НАТО на СРЈ 1999. је била „први интернет рат”. У недавно објављеним одломцима из својих мемоара, Блеров професионални надрилажов, Алистер Кембел, писао је о томе како је НАТО губио пропагандни рат против Београда. Резултат те опсесије пропагандом било је крваво бомбардовање РТС. Али ни Кембел ни његови господари нису схватили тада - а није им јасно ни сада - да су промашили мету. Истина о „хуманитарном” бомбардовању пробијала се преко интернета, а не преко телевизије.

Нажалост, већина наравоученија тог сукоба је углавном заборављена. Временом су угашени скоро сви сајтови који су ономад разбијали НАТО блокаду. Класични медији - штампа, телевизија и радио - дошли су у руке досманлија, а потом жутократа. На интернету је ситуација нешто боља, али и ту се дешава да се противници власти жестоко сукобљавају међусобно. Неретко чујем позиве да се направи нека „патриотска” Б92, или да се некако посложе и централизују све те опозиционе снаге. Мислим да је у питању једно суштинско неразумевање, односно размишљање у кључу једног времена које је технолошки већ превазиђено, иако тога већина нас можда и није свесна.

Дани када се целом народу могла сервирати једна те иста „истина” из централе су једноставно прошли. Не говорим овде о лажној разноликости, где имате десет новина а свима је исти власник и у свима читате исто. Чињеница је да на интернету најобичнији појединац, о минималном или никаквом трошку, може да буде на равној нози са институционалним медијима попут Б92 или Си-ен-ена. Разлика је једино у количини садржаја, односно броју аутора и текстова. Али у смислу лакоће приступа, нема никакве разлике између Б92 и, рецимо, овог блога. Зар не?

Навикли да им медији сервирају информације као крмиво стоци у обору, многи људи не могу да појме да је интернет нешто попут отвореног пашњака. По својој природи је хаотичан, динамичан, непредвидив. Уместо да тај хаос искористе као предност, већина људи још увек размишља унутар обора. Односно, да се оканемо сточне метафоре, виде да су жутократе и невладници сазидали огромну медијску тврђаву, па мисле да је начин да се њој супротставе или фронтални јуриш, или изградња сопствене тврђаве. А не пада им на памет да је сама тврђава већ технички застарела. Да је већ обесмишљена као концепт.

Велике светске империје је у 19. веку створио митраљез, који су имали Европљани али не и урођеници у Африци и Азији. А онда су се те империје распале после 1945, понајвише захваљујући аутомату руског тенкисте Михаила Калашњикова, оружју које је изједначило велике и моћне са малим и слабим. Интернет је калашњиков нашег доба. То је показао рат 1999, али и отпор који траје све до данас, између осталог и на страницама Сокола.

Решење је, дакле, било пред нама све време. Немојте да се борите по њиховим правилима, и да тражите боље услове у обору. Одбијте да будете стока. Промените прaвила. Уместо кукања што не постоји „патриотска” Б92, направите сто патриотских сајтова и понудите стварне чињенице наспрам жутократских фантазија и невладничких небулоза. Немојте да правите аналог постојећем систему - само „наш” - већ стварајте нови систем, који постојећи режим неће моћи да уништи.

Ако побуна има једну главу, њу је лако посећи. Жутократе могу да похапсе 30 људи који су дошли да протестују пред Б92. Пробаће да похапсе и три хиљаде. Али шта ако се пред пендрецима не појави нико - али никне триста сајтова са варијацијом на тему да је Б92 пропагандни брлог где се људи произвољно етикетирају као фашисти и где се најцрње лажи проглашавају за истину? Па још ако тих триста сајтова направи неку минималну сарадњу - не централну контролу али координацију, тек да буду ефикаснији него свако понаособ...

Шта вам могу? Да позатварају сајтове? Да вас хапсе по Закону о медијима? Нека пробају, ако буду могли да вас нађу. Ако то урадите, сломићете их за месец дана. Два, највише. Постаће јасно да се понашају попут оног викиншког краља који је наредио плими да стане. Кад се једном види да жутократија и невладници итекако имају алтернативу, њихова силна моћ и власт нестаће као мехур од сапунице.

Асиметрично ратовање се данас широм света назива герилом, по Шпанцима који су пре двеста година устали против Наполеонове окупације. А Срби имају вишевековну традицију баш такве борбе, и имена за њу колико и Инуити за снег: хајдуци, ускоци, комите, четници, партизани...

Србија данас није војно окупирана, па зато борба за њено ослобођење неће бити у шуми, са пушком у руци. Окупација је ментална, медијска, друштвена. Кључ победе над жутократијом је разобличавање њихове тврђаве саздане од лажи, и спознаја да је систем који су наследили и доградили у ствари бесмислен и ништаван.

Када то постигнете, онда можете да изађете на улице, али и не морате. Највећи део посла биће готов. Неодржива, одбачена од народа, жутократија ће се урушити сама од себе. Лишена новца и силе, остаће јој само лажи - а оне неће више вредети ништа.

Дабоме, рушење овог система је само пола посла. Она друга половина, грађење нечега новог, тек ће да уследи. Али какав год тај систем буде, мораће да уважи чињеницу да су за њега одговорне широке масе слободних људи, а не шачица завереника или појединац-вођа. Нешто ми говори да ће самим тиме бити и слободнији, и праведнији, и природнији. Више од тога човек и не сме да пожели.

среда, 09. март 2011.

Тумарања по пешчаној олуји

Свакога дана све више мислим да има смисла теорија Џастина Рејмонда да је свет после 11. септембра 2001. (мада може бити и пре, или касније) склизнуо кроз неку космичку аномалију, и да тренутно живимо у паралелној димензији, у једној пародији стварности где је све окренуто наглавачке.

Слушајући изјаве Џона Мекејна и Џоа Либермана, рекло би се да је ово 1992, а не 2011. Позивају да се шаље оружје, да се уводе санкције, да се успостави зона забране летења - само овај пут у Либији, а не у Босни.

Прошлог викенда писао сам да је постепена интервенција прото-Империје у Босни деведесетих проглашена бриљантним успехом, и да се то са носталгијом спомиње после пропасти авантура на Косову (ко мисли да није била пропаст, греши), у Авганистану и Ираку. Тренутна америчка власт, у суштини реприза Клинтонове, жарко жели да поправи углед Империје, пољуљан не само бесмисленим ратовима и економском кризом већ и „пешчаном олујом” народних протеста у арапском свету. У ту сврху извукли су из фиоке босански сценарио за примену у Либији, па тако сада очекивани људи дају очекиване изјаве, све до уплаканих Либијаца који преко Си-ен-ена моле Империју да „учини нешто”.

Значајан део данашњег ратовања је информативан по природи. Империја је експерт на пољу контроле перцепције (То, додуше, има своје границе, што су на својој кожи искусили бројни империјални војници, али лекција ето никако да се прими). Невоља је у томе што су и други надошли на ту чињеницу. Док је новинар-слободњак на служби у БиХ деведесетих могао да измисли седамнаест разних врста агресије и геноцида пре доручка а да га нико не пита за потврду, тај задатак је данас много тежи.

На пример, новинари РТ у Либији који су покушали да потврде наводе Си-ен-ена и Ал-џазире о бомбадовању и пуцњави у Триполију нису за то нашли никакве доказе. Онда се поставља питање колико је онога што из Либије стиже као „вести" у ствари тачно, а колико је производ Херстоидних инструкција да се произведу слике, како би Империја могла да произведе рат?

Јуче сам био гост у вечерњим вестима РТ, где смо разговарали баш на ту тему. Не треба бити стручњак да се стекне утисак да је све што се говори и ради по питању Либије ових дана већ речено и урађено неком другом приликом, неким другим људима. Све скупа звучи, изгледа и мирише као сценарио. Вероватно зато што јесте.

Ако се у Либији и води грађански рат, по чему је то проблем САД или ЕУ? Египат или Тунис разумем, пошто су тамошњи доживотни председници били на платном списку што Вашингтона што Брисела. Али, ко ће да столује у Триполију тиче се ЕУ само у смислу броја имигрантских чамаца који сваке године крећу пут Италије - а Америке никако. Или то можда било која земља аутоматски постаје легитимна „зона америчког интереса” самом чињеницом да поседује нафту? И врапцима на грани је јасно да је наводна доктрина „одговорности за заштиту” у ствари брежњевљевска „дозвола за мешање”.

Још један доказ да живимо у паралелном свету је чињеница да се ја и Ерик Марголис у нечему слажемо. Марголис је ономад био један од најгласнијих навијача за пуштање крви Србима и мало му је било све што би Империја радила на Балкану. Али када су се на нишану Империје нашли муслимани, преко ноћи је постао најгорљивији противник рата и интервенције. Било како било, у праву је да не треба интервенисати у Либији.

Американци не разумеју рат. За њих је то апстрактан појам, нешто што се дешава у далеком иностранству, где можда погине неко од омладине из комшилука, али углавном ничим не утиче на њихове свакодневне животе. Правог рата на америчком тлу није било од 1865. За Американце је сваки рат отприлике исти: харпије у Стејт департменту закреште како нема сврхе да постоји војска ако се не користи, генерали у пентагонском бункеру помере жетоне на мапи, деца која су отишла у војску јер у Мекдоналдсу није било посла притисну дугме као што су их научили, и странци гину. Компликације настану када ти странци пруже отпор, и та деца остану без живота, руку, ногу или памети. Генерале, харпије и већину становника Америке за то углавном није брига.

Политичка класа Империје већ дуго живи у паралелном свету до те мере контролисане перцепције да су изгледа поверовали како је њихов пажљиво осмишљени фиктивни свет у ствари реалност. У њиховим главама, најбољи начин да се подигне морал у земљи, оживи посрнула привреда, и побољша углед Империје и рејтинг странке на власти је један добар, кратки, победоносни рат. Када би погледали мало истинску историју, видели би да то никоме, никада није пошло за руком. Али неће да гледају. Мисле да не треба, да су они другачији, да правила и наравоученија прошлости за њих не важе.

Зато се и спремају да поново крену на обале Триполија, несвесни у свом паралелном свету да се Империја у оном стварном урушава толиком брзином да јој до потпуне пропасти треба можда само још један погрешан корак. А то би врло лако могао да буде баш рат у Либији.

субота, 05. март 2011.

Спиновање Арифа Уке

Не бих посебно да коментаришем напад на франкфуртском аеродрому у среду (2. марта). Амерички медији нису у стању ни да пренесу како се нападач стварно зове - час Ариф, час Арид („Арид” је највероватније грешка у куцању)- али су врло брзо рекли да се ради о „Косовару”, како се на Западу иначе називају Шиптари из такозване НДК.

Када су ономад тројица Шиптара била умешана у заверу да нападну Форт Дикс у Њу Џерсију, америчке новине су измишљале вербалне акробације како их не би идентификовале као Шиптаре. Када то више није могло да се сакрије, кренули су да интервјуишу њихове рођаке у Македонији, који су се сви до једног клели да је посреди нека грешка, да сви Албанци обожавају Америку, итд. И то је некако био крај те приче. Значи, није битно шта раде, већ што сви углас „воле Америку”. Сјајно.

Можда ће се и овај пут наћи начин да се за Арифов напад окриве Срби. Већ се прича како је он пореклом из „подељене Митровице” (за шта су ваљда криви Срби?), игноришући чињеницу да су његови родитељи дошли у Немачку пре 40 година из тадашње Титове Митровице, па са „злим Милошевићем” и „геноцидним Србоћетницима” нису имали ама баш никакве везе.

Сви они који мисле да ће Ариф Ука да промени америчку политику према Космету и за јоту, треба да имају на уму да ту политику мотивише фантазија јача од истине. Слични терористички напади дешавају се већ годинама у самој Америци, па ником ништа.

Тужно и жалосно за саму Америку, дабоме, али шта је ту је. Не брините се претерано шта Американци мисле, већ шта је истина. То ће у данима који долазе бити далеко битније.

петак, 04. март 2011.

Око Соколово #9

Књиге се могу написати о моралном, духовном, политичком и привредном посрнућу жутократије. Неке су већ написане, неке се још пишу. Жутократе прокламују да Србију воде у „светлу будућност” ЕУропско-атлантских интеграција - са Србима или без њих. Како стварно изгледа тај ЕУропски рај, и где смо ми у тој причи, пише Слободан Рељић.

О континуитету зла који представљају жутократе добро говори есеј Жарка Јанковића, који за илустрацију узима подршку Јове Капичића ЛДП-у.

Управо се најекстремније жутократе огрћу плаштом „антифашизма”, посежући за оном комесарском „логиком” да свако ко није комуниста (а данас се то зове „демократа”) у ствари фашиста. Душан Ковачев разбија ту илузију, документујући како војвођанерске власти амнестирају фашизам и ниподаштавају његове жртве.

Како би своје безнађе представили као наду, жутократе су Србији наметнуле још горе безнађе. И онда се у том очају појаве „Двери”, понуде нешто заиста различито, пробуде стварну наду - и унесу панику како у власт, тако и ону опозицију која је безнађе прихватила као нормално стање ствари. Како пише Жељко Цвијановић, „Двери” нису само изазов за ову власт, и ову опозицију, већ за цели систем. Коначно.

Сви који су клонули духом, који кукају да им је тешко и жале се на свакодневни живот, треба да прочитају сведочанство Миодрага Зарковића са недавног ходочашћа на Косово и Метохију. Тамошњи Срби имају од чега да страхују, али „нису ни јадни ни преплашени”. Живе пркосно, поносно и достојанствено. И рађају децу.

„Тај тихи, али неумољиви пркос, та исконска потреба да издрже све недаће не зарад пуког издржавања, него зарад неког срећнијег времена које неће морати да се издржава, већ ће моћи да се живи достојанствено, то их носи до коначне победе.”

уторак, 01. март 2011.

Авазов бесрамни линч

Текст у Дневном Авазу од суботе, 26.2. који је потписала „М. Кукан” срамота је за новинарску професију. Не знам у којој школи је дотична новинарка учила занат, али се за овако аљкаво и клеветничко новинарство у Америци добија отказ на лицу мјеста.

Флагрантно погрешни наводи - на примјер, да сам из Сарајева отишао „почетком рата” (а не послије рата, као што је случај) - сугеришу да моју биографију, уредно постављену на Antiwar.com (погрешно наведено у тексту), Кукан није ни читала. Исто тако, није читала ни мој текст о Блајбургу који цитира, пошто би онда навела његов наслов, а не легенду која стоји испод фотографије. А сигурно није читала текст у којем се спомиње Кристијан Аманпур, јер би јој онда било јасно да су само двије реченице у наведеном пасусу моје, и које. То су само неки од катастрофалних техничких пропуста у тексту.

Све што сам написао у протеклих десет година доступно је јавности и немам ништа против да дискутујем о садржају или тону тих текстова - када би се коректно пренијели. Али из наслова и увода у чланак јасно је да ни новинару ни редакцији Аваза то није била намјера. Изношење низa неистина и произвољних дисквалификација на мој рачун („негатор геноцида”, „радикал”, „ултранационалиста”, „скандалозно”) у функцији је напада на моју мајку и политичку странку којој она припада.

Шта се уопште може рећи о новинама које, да би дисквалификовале политичког противника свог власника, посежу за њеном породицом са друге стране свијета? Шта рећи о карактеру оних који Сребреницу узимају у уста ради остварења дневнополитичких циљева? Који кажу да не треба оптуживати родитеље за понашање пунољетне дјеце - па онда управо то и ураде?

Овакав простачки, полуписмени примитивизам заиста не заслужује вишеслоговни одговор. Грађани БиХ су свој суд о Фахрудину Радончићу, његовој странци и његовим новинама - као и о СДП-у и мојој мајци - већ дали на октобарским изборима. Ако моји донедавни суграђани хоће и даље за себе да кажу да су културни, толерантни и вјерују у суживот, онда на овакав бестидни линч могу да одговоре само презиром.

Небојша Малић, Вашингтон