„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 28. јануар 2011.

Око Соколово #4

Нешто краћа рубрика ове недеље, пошто путујем.

Отворено писмо Остоје Симетића (иначе члана ДСС) свом страначком вођи објављено је прошлог петка на НСПМ. За разлику од неких коментатора, нисам га читао као покушај обрачуна са Коштуницом, већ покушај да се очигледне грешке у његовом приступу и политици ДСС - а које се овде документују - исправе, пре него што би ова партија могла и да помисли да Србију спасава од жутократа. Па што стоји, стоји.

Уредник Новог Стандарда Жељко Цвијановић направио је у уторак анализу резолуције Јелка Кацина којом је Европски парламент наводно подржао ЕУропски пут Србије. Цвијановић лепо објашњава да се том резолуцијом захтева један социјални инжењеринг над Србима, како би они престали да буду Срби и постали подобни ЕУропљани. Тако су се жутократе нашле у шкрипцу:
„...ако престану да проводе тај инжењеринг, појешће их ови који су их на Србе послали. Ако га наставе, ако продуже са тим бесмисленим увртањем, убиће их отпор материјала, а сад што су решили да своја непочинства раде на материјалу који се зове сопствени народ, и нису због тога за неко жаљење“.


На Видовдану, Слободан Јанковић напомиње какве су све злотворе жутократе ослободиле или осудиле на симболичне казне, па се пита зашто ли се Срби не буне попут Тунижана, Албанаца, Египћана и Либанаца, иако за то имају много боље разлоге. Па добро, требало је подоста да се Срби ономад одлуче за буну на дахије, али кад је једном кренуло - није више стало.

За крај, цитат из писма Бране Црнчевића уредницима Печата, изворно упућен „најдаровитијем српском салонском антикомунисти“, Бориславу Михајловићу Михизу:

„Слободан Милошевић је државник с грешком, а ови твоји су грешка без државника“.


Што стоји, стоји.

среда, 26. јануар 2011.

Лице и наличје жуте „правде”

Није тајна да иза жутократског режима стоје стручњаци за маркетинг - како пословни тако и политички. Пошто апсолутна власт апсолутно квари, тај маркетинг је одавно престао да буде суптилан, па чак и пропаганда, и претворио се у обичне лажи. Народу Србије лаже се безобзирно и непрестано, од јутра до мрака.

Истога дана када је извештај Дика Мартија усвојен у Савету Европе, та пропаганди вична власт у Београду објавила је пресуду учесницима у тучи у којој је погинуо француски навијач Татон. Вест дана у Београду није био Мартијев извештај, већ пресуда „фашистичким хулиганима”. Случајно? Нипошто.

Жутом Београду Мартијев извештај не одговара. Таман су осмислили како да предају битку за окупирану покрајину, баш као што су и обећали „пријатељима” на Западу, када се појавио тамо неки Швајцарац и обелоданио прљави веш „ослободилаца” независне Косовије. Па како ће сада Друг Бота да разговара о свему осим статуса са „легитимно изабраним представницима” НДК?

Нека се нико не прави луд па каже да је судство независно и да своје пресуде доноси и објављује самостално. Онако као је „реформисано” под Другом Ботом, то апсолутно није случај. Сваки процес је политички, свака пресуда је пропаганда. Тако је и са овом.

Четири дана раније, девет припадника „ОВК” из такозване „Гњиланске групе”, осуђено је за убиства најмање 32 лица на укупно 101 годину затвора. Жртве су свирепо мучене, а потом раскомадане и оскрнављене. Дотле је 15 учесника туче у којој је страдао Татон - на први поглед убиство из нехата, а нешто нисам чуо да је истрага доказала другачије - добило укупно 240 година робије.

Ето, дакле, још једног примера оне ЕУропске правде коју сам спомињао недавно. За намерно мучњењ, убијање и касапљење Срба казна је далеко мања него за убиство из нехата једнога странца.

Уредништво Видовдана је направило рачуницу, упоређујући пресуде, по којој један француски живот вреди 80 српских. Кажу, Ботина „република Србија” тако се приближила пракси нацистичких окупатора да стрељају 100 Срба за једног Немца. Драматично - али не баш сасвим тачно.

Постоји и друга страна медаље. Из висине казне и датума пресуде јасно је да жутократија користи страдалог Татона у политичко-пропагандне сврхе. Али имајте на уму да те злоупотребе не би могло да буде да Татон није убијен.

Детаље Татоновог случаја не знам. Свашта се говорило и писало по медијима, али како да верујем доказаним лажовима? Али чак и у најгорем случају, да је Татон испровоцирао тучу, не могу да верујем да ико може да помисли како је заслужио да га убију. То је оно што ми смета у целом том случају - потпуно одсуство хришћанског поштовања према човеку који је страдао као гост у Србији. Знам да су за то делимично криве жутократе, па чак и сами Французи (који су дизали дреку око „дивљих” Срба пред финале Дејвис купа, мада им није на крају помогло). Али чињеница да је Татонова смрт злоупотребљена не значи да је он некакав злотвор. Опет кажем, чак и да је он први ударио, то што му се десило није било поштено, није било витешки, и не може и не сме да се сакрива под скуте патриотизма.

Када сам у прошлонедељном „Оку Соколовом” уврстио текст Миодрага Зарковића о политичким затвореницима Ботине Србије, пропратио сам га следећим коментаром:

Слагао се неко са њиховим циљевима или средствима или не, ако нам је стало до правде за себе морамо да је тражимо и за њих. И за свакога. У супротном, пристајемо на жутократски поглед на свет, у којем је „нашима” дозвољено све, а „онима тамо” ништа. Па онда живот проводимо у стремљењу да се из „оних тамо” пребацимо у „наше”, што - и кад је могуће - захтева душеубилачка непочинства.
Не познајем опус Младена Обрадовића и Образа довољно да о њима судим; добро обавештени антижутократски извори ме уверавају да су многи њихови ставови не само погрешни већ и погубни по нашу борбу за слободу и народни препород. Да ли то значи да би требало да ликујем што Обрадовић чами у Ботином затвору? Нипошто. Али исто тако не значи да од Обрадовића треба да правим хероја, само зато што чами у затвору. Ово на први поглед може да звучи као цепидлачење, али ако мало боље размислите, видећете да се ради о нечему суштинском.

Ако жутократе злоупотребљавају Татонову смрт, то не значи да та смрт противницима жутократије треба да служи на част. Напротив. Ако су жутократе некога утамничиле без оптужнице, то не значи да је тај неко аутоматски херој, али значи да је жутократија репресивни режим којем што пре треба да дође крај. А само зато што је жутократски суд утамничио девет шиптарских терориста, не значи да већ сутра-прекосутра Друг Бота неће да их помилује и пусти, као знак добре воље Хашиму Тачију.

Зато није тачна процена Видовдана да за жутократе српски живот вреди сто пута мање од француског или немачког. Показали су небројено пута да за њих српски живот не вреди ама баш ништа.

уторак, 25. јануар 2011.

Демократија без демоса

Енглески посланик у Европском парламенту Данијел Ханан (Daniel Hannan) је један од оних „гласова у дивљини” који говоре истину и када знају да нико неће да их слуша. Ономад је Блеровог наследника Гордона Брауна у брк назвао „девалвираним премијером девалвиране државе”. Пре неки дан, 19. јануара, одржао је следећу лекцију Кетрин Ештон (видео):

Суочена са избором између демократије и над-национализма, Европска унија скоро увек бира ово потоње. То се најјасније види на примеру политике ЕУ према западном Балкану. Тамо одржавамо протекторате у Босни, на Косову, па рекао бих чак и у Македонији, чија је једина сврха да спрече прекрајање граница какво би хтели људи који тамо живе.

Тешко је имати функционалну демократију ако људи немају довољно међусобног поверења да прихвате једни друге на власти. Ако хоћете власт народа и за народ, онда морате имати народ према коме свако има осећај макар некакве припадности.

Другим речима, за демократију је потребан ‘демос’, оно са чиме се идентификујемо кад кажемо ‘ми’. То није једноставно. Становништво може бити измешано, а осећаји припадности подељени. Али наша предрасуда, кад се све узме у обзир, морала би увек да буде на страни националног самоопредељења. Ако одузмете демос из демократије, остаје вам само ‘кратос’, систем насиља који приморава законом на оно што се не усуђује да захтева у име грађанског патриотизма.

петак, 21. јануар 2011.

Око Соколово #3

О феномену власти и медија који сопствену традицију систематски ниподаштавју и газе, одлично пише Александар Ђикић у тексту „Јулијанско прасе” (НСПМ).

Сличном проблематиком бави се и Никола Танасић који дан касније, описујући како су медији потпуно погрешно, злонамерно и тенденциозно информисали јавност о акцизама на бензин (НСПМ). То је била само једна у низу Великих Лажи којима се годинама систематски распамећује Србија. Савез квислинга у власти, квази-опозицији, тзв. невладиним организацијама и медијима (углавном у страном власништву) силује Србији мозак, налазећи начина да чисту пљачку представи као нешто нормално и пожељно. Докле?

За то време у затворима чаме политички затвореници, чијом се судбином бави Миодраг Зарковић (Видовдан). Слагао се неко са њиховим циљевима или средствима или не, ако нам је стало до правде за себе морамо да је тражимо и за њих. И за свакога. У супротном, пристајемо на жутократски поглед на свет, у којем је „нашима” дозвољено све, а „онима тамо” ништа. Па онда живот проводимо у стремљењу да се из „оних тамо” пребацимо у „наше”, што - и кад је могуће - захтева душеубилачка непочинства.

Над Србима се спроводи један чудовишан социо-културни експеримент, тврди Мирослав Свирчевић (Нови Стандард), са циљем да се трансформишу у постмодерне, нихилистичке поданике ЕУропско-атлантске империје. Данашњи жутократски културкомесари само настављају посао започет четрдесетих година прошлог века, овај пут са благословом застава са звездама другачије боје, али ништа мање разарачки.

Шта је алтернатива? Слобода, вели Оливер Вуловић (Видовдан). Она не мора увек да се осваја страдањем, али мора да се довољно жели. Мора да се живи, упорно и свакодневно. Звучи тешко, али пробајте. Лакше је од данашњег свеприсутног очајања - намерно створеног и негованог, како бисмо сами себе осудили на вечни сумрак ропства.

петак, 14. јануар 2011.

Око Соколово #2

Између празника и посла, времена има само за још једно издање колажа. Очекујте нове ауторске текстове ускоро.

Из новогодишњег издања Печата издвајам анализу Миодрага Зарковића, "Хроника изгубљене деценије".

Печат такође доноси и подужи интервју са историчаром Милорадом Екмечићем, који објашњава зашто се Империја толико острвила на Србе. Није теорија завере ако су представљене чињенице, и није завера ако се ради отворено...

Годинама већ тврдим да је стварни архиквислинг и уништитељ Србије Млађан Динкић. Председници и премијери се мењају, али он увек остаје на власти. Ту тезу документује и најновији текст Мише Ђурковића у Новом Стандарду.

На питање шта да се конкретно предузме како би се не само срушила жутократија већ и изборила слобода, Драгослав Павков нуди одговоре.

За крај, нешто мало другачије. Коментар пронађен на сајту Б92, наводно од српског туристе, сведока нереда у Тунису:

Ovde nam je super, suzavac bi mogao biti jači a paljevine vidljivije iz svih delova grada. Policija bije, naravno ne tako kao kod kuće, ali se zaista svi trude da nas maksimalno ispoštuju. Ovde smo glavni jer znamo cake da udjemo preko reda... kad se čekaju namirnice a imamo i svoje ljude ako treba da se nabavi nešto "preko veze". Ako izadju tenkovi, uplatićemo još dve nedelje.
(Pozdrav iz Tunisa, 14. januar 2011 13:34)

петак, 07. јануар 2011.

Христос се роди!




Честитајући свим Православнима рождество Христово, овом ћу приликом да цитирам речи из божићне посланице Патријарха Павла од пре четири године , а које данас звуче као да су баш овом приликом написане:

„Зна­мо до­бро за све на­ше па­до­ве, рас­ко­ле и по­де­ле. Мо­ли­мо се Го­спо­ду да то преста­не јед­ном за­у­век, а све вас мо­ли­мо да бу­де­те јед­но у Го­спо­ду, ка­ко би­смо сви­ма по­ка­за­ли чи­сту ве­ру и све­ту сло­гу, сву ле­по­ту ве­ре у Бо­га и ве­ре у чо­ве­ка Бож­јег. То ће би­ти он­да ка­да пре­ста­не­мо да се ме­ђу со­бом дели­мо на раз­не начине, нај­че­шће по без­у­мљу. По­ку­шај­мо, у ра­до­сти божић­ње­га сла­вља, да се изми­ри­мо и саберемо око колев­ке Бо­го­мла­ден­ца и да пре­ва­зи­ђе­мо све наше бесми­сле­не по­де­ле!

На­рав­но, тре­ба о све­му про­ми­шља­ти, су­о­ча­ва­ти раз­ли­чи­те ста­во­ве и рас­прављати, али то не сме да бу­де раз­лог за међусобну мржњу или за мржњу пре­ма би­ло ко­ме. Мо­ра да важи пра­ви­ло да „онај ко же­ли да бу­де пр­ви, тај тре­ба сви­ма да слу­жи”. Хри­стос је Сво­јим жи­во­том по­ка­зао све ово, а ми хри­шћа­ни има­мо све­ти за­да­так да и сво­јим живље­њем то по­твр­ди­мо. Да­нас је нај­по­год­ни­ји дан да ис­пи­та­мо се­бе где смо ми у том де­лу и да ис­пра­ви­мо са­ми се­бе и јед­ни дру­ге ка­ко би на­ша ра­дост би­ла пот­пу­на и трај­на. Сва­ко од нас тре­ба да у лич­но­сти дру­го­га чо­ве­ка види ли­це Бож­је, ли­це сво­га бра­та и веч­ног са­бра­та. Та­да ће ср­це сва­ко­га од нас истин­ски би­ти ви­тле­јем­ска пе­ћи­на у ко­јој се Хри­стос увек из­но­ва ра­ђа. И што ви­ше бу­де та­квих ср­да­ца, сви­ма ће би­ти бо­ље и сви ће­мо би­ти бо­љи.”


Мир Божији - Христос се роди!

среда, 05. јануар 2011.

Око Соколово #1

Као што сам најавио пре неки дан, ево првог издања колажа текстова који су ми запали за око. Текстови нису аранжирани никаквим посебним редоследом, а препорука текста не значи аутоматску препоруку свега што је аутор икада написао, или сајта где је текст објављен; увек и о свему одлучите сами.

Ана Радмиловић пише у Новом Стандарду о отуђењу власти од народа и мржњи која је попут бензина посута по Србији, и само чека шибицу.

Некадашњи фронтмен сарајевског „Забрањеног пушења”, Др. Неле Карајлић, говори за Печат о музици, филозофији, рату, Сарајеву, и Кустурици. Изабрани цитат: „Далеко смо од брзине свјетлости, док год не израчунамо колико су два плус два.”

Како бисмо имали будућност, морамо да смо начисто са прошлошћу. У времену када Брисел, Вашингтон и жутократе просто трче да обнове некакву „југосферу” на тзв. Западном Балкану, треба прочитати есеј Милована Балабана о југословенству као суштински антисрпској идеологији (Видовдан).

Ту чињеницу, дабоме, империјалисти и њихови домаћи колаборанти хоће пошто-пото да сакрију. Владимир Димитријевић описује „историју” која се данас намеће Србима - злонамерну фантазију по мери глобалистичког нихилизма (Печат).

Данило Тврдишић упућује на "једноставан одговор на компликована питања" (Двери).

Стефан Каргановић подсећа да се сада остварује предвиђање од пролетос да ће се сребреничка резолуција жутократа обити о главу Србији. (НСПМ)

Есеј Слободана Антонића „Крај косовске политике” освануо је на интернету дан пре објављивања на НСПМ. Уз обиље истраживачких фуснота, професор Антонић трасира путању политике пост-петооктобарског Београда према окупираној покрајини, од Ђинђића до Боте.

Имам три замерке на текст. Олако се одбацује могућност да је Ђинђић одстрељен због своје промене става према Империји. Неки елементи жутократске издаје су изостављени: од тајних преговора са Гузенбауером до прихватања провизорног устава, позивања Срба на изборе и признавања ЕУЛЕКСа, као и документи који потврђују Тадићево обећање да је процес пред МСП само мазање очију народу. На крају, помало очекивано, многи коментатори се баве успутном Антонићевом замерком „трибалним националистима, окупљеним по својим батинашко-аутистичким сајтовима” уместо садржајем есеја. А управо садржај је оно "два и два" које је спомињао Др. Неле, без чега не можемо ни до четири, а камоли даље.

понедељак, 03. јануар 2011.

Најава нове рубрике

Нова година је добро време да се почне са новим стварима. У 2011. намеравам да једном седмично на „Соколу" поставим колаж текстова, анализа или есеја који су ми привукли пажњу, а које не намеравам да коментаришем понаособ.

Прво издање ове рубрике очекујте за дан-два; редовна издања очекујте петком или недељом.

Срећну нову годину желе вам Сиви Соко и сарадници!