„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 31. децембар 2010.

Жута Година

Крај децембра је некако време за свођење рачуна и паковање године на измаку како би је после новогодишњег славља лакше одложили на таван (или у подрум) успомена.

По мени је 2010. била година сазнања. Ако не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг, онда смо у години иза нас постали стручни трагачи за свакојаким зверињем, поготово оним жутога крзна и оштрих ЕУропских зуба. По делима њиховим познали смо их, а када нам ни то није било доста, дошле су депеше „Викиликса" и извештај Дика Мартија. Мада је пожутела штампа највише пажње у том случају обратила на терористичког премијера такозване „Независне државе Косово" (НДК), много се ћутало о чињеници итекако наглашеној у извештају: да су за све то годинама знале обавештајне службе, полиције и владе такозване „међународне заједнице." И изабрале да гледају на другу страну, јер су им Змијуга Хашим и НДК били до те мере важни.

Мислим да је 2010 ван сваке сумње показала ко су и какви су жутократе и невладници који себе сматрају за политичку, културну, медијску и пословну „елиту" Србије. Никаквих сумњи више не треба да буде, нити било какве маске више могу да сакрију о коме и чему се заиста ради.

Али ако некоме још није јасно, да нацртам.

У фебруару се преко немачких медија појавио текст нимало дипломатског демарша тзв. "квинте" (пет земаља спонзора НДК) у којем се изражава фрустрација што њихови "партнери у Београду" не испуњавају обећање да ће одбрана Косова бити искључиво представа за домаћу употребу. Упиру прстом у захтев упућен МСП.

И Жути и странци су одбили да коментаришу демарш - као, то су фантазије - али зар није било тачно како је у њему написано? И онда Викиликс крајем године потврди да је демарш итекако постојао.

То што је МСП урадио у јулу је њима на срамоту, али упркос неким критикама на рачун жутократа и невладника, мислим да је толика доза софизма и лицемерја ипак изнад њиховог нивоа памети и вештине. Свакако да су намерно ишли на варијанту да изгубе, али сумњам да су баш знали како ће то све да се заврши.

Међутим, апсолутни скандал са резолуцијом понуђеном Генералној скупштини се може стопроцентно ставити на терет Врховном Жутнику. И првобитни текст је био слаб, туњав и метиљав, бедно помирљив и непринципијелан - али завршна верзија, која је написана у Бриселу а да је није парафирала ни влада ни Скупштина, била је чиста срамота, капитулација и (још једна) издаја.

Кад смо већ код резолуција које су написане негде другде, хајде да споменемо и лажљиву декларацију о Сребреници, коју су као своје чедо својатали и Јелко Кацин и Ахмет Даутолу, али и Истанбулску декларацију, коју је очито срочио овај потоњи. Кацин се још дичио и да је одговоран за октобарску „Параду поноса", а остаће упамћен и по шовинистичкој фарси од коментара на српску победу у Дејвис купу. Али, о Кацину нема шта даље да се прича, док нам фасцинантних открића о Врховном Жутнику још преостаје!

Када је за време светског фудбалског првенства Србија победила Немачку (што је била отприлике једина светла тачка мундијалског наступа), у шали сам рекао да треба очекивати Ботино извињење Ангели Меркел, да Немци случајно не замере и отежају ЕУропске интеграције. Нисам једини коме је то пало на памет - неко је тај дан пустио лажну вест о Тадићевом извињењу Немцима. Најцрње од свега је што је маса света у ту вест поверовала. Баш као и у ону, једнако фиктивну, о извињењу Французима...

Када је у марту у Лондону ухапшен ратни лидер Б-Х муслимана Ејуп Ганић, на тренутак се чинило да ће истина о масакру у Добровољачкој ипак избити на светло дана. На крају је енглески судија ослободио Ганића и од речи до речи прихватио аргумент његових сарајевских бранилаца да је све то била политичка ујдурма Београда, потерница in mala fide. Жутоград не само да није демантовао тај скандалозан навод, већ га је потврдио одустајањем од жалбе. Скупо им, рекоше.

Сву дубину своје моралне беде показали су 10. октобра, када је пар стотина професионалних активиста, политичара и дипломата Империје (да се зна за чији рачун је то организовано, је ли) тријумфално промарширало испражњеним улицама Београда, док је пет хиљада полицајаца држало кордон. Оне са друге стране кордона, њих шест и кусур хиљада, жутократе су назвале „хулиганима". Али када вас глаш држава не само да не слуша, већ сваким даном намерно и са садистичким уживањем гази, не може да очекује да се против тога побуните писмима редакцији Жутитике, Ж92 или Жутаника. Али и та „парада," као и резолуција о Сребреници, као и резолуција у УН, као и декларација у Истанбулу и фарса од процеса Ганићу, опет је била наређење извана, које су жутократе беспоговорно и са садистичким задовољством извршиле.

Последња кап у чаши дошла је по објављивању Мартијевог извештаја о врховном крволоку такозване независне државе Косов. Уместо да каже да нема никакву намеру да преговара са мафијашем, терористом, убицом и „монструмом" (како га је назвао један британски лист), Врховни Жутник просто трчи да изјави како је Хашим Тачи „легитимни представник албанског народа" и како ће с њим врло радо сести за сто. Не дај Боже да му том приликом Змија понуди хладне нареске... овај ће још да их похвали, да не увреди домаћина!

Просто је невероватно да неко може бити до те мере глуп, до те мере зао, до те мере послушан, до те мере штеточина као што је то Борис Тадић. Ако он ради то што ради својевољно, онда се ради о феномену медицине. Ако не ради, онда остаје питање како га контролишу? Да ли то има чип у глави, па је заиста теледиригован, или су у питању враџбине из света Харија Потера?

Било како било, са тако жутим председником, жутом владом и жутим медијима, Србија је данас једна велика Жута Кућа, где се целом једном народу наживо ваде срце, душа, јетра, бубрези... Знате, стигло као последњи услов за ЕУропу, а ЕУропство нема алтернативу. Рек'о Тадић.

уторак, 28. децембар 2010.

ЕУропска правда

У белешкама са путовања по Босни и Крајини, давне године 1839, Матија Мажуранић овако описује османску правду. Муслиман прељубник бива кажњен тек трећи пут када га ухвате (набију га на колац). Хришћанина којег ухвате са неудатом муслиманком натерају да прими Ислам и да је жени, а ако неће - колац. Ако је муслиманка удата - колац. Хришћанин којег ухвате са удатом хришћанком буде обешен. „А Турчин, кад год му се благоизволи, може ићи к Крстјанки, јер му неима суда.”

Цели један век, почев од 1804 па до 1912, балкански хришћани су се борили - по огромној цени - да се ослободе такве „правде” и заведу ону европску, у којој је закон био једнак и за краља и за сељака и за просјака. Данас, међутим, уместо те правде имамо ЕУропску правду. Мажуранић би је без много труда препознао.

Фебруар је 2001, трећа година откад је НАТО умарширао на Косово да би „заштитио људска права” и од те окупиране српске покрајине почео да ствара албанску државу. Аутобус „Ниш Експреса” који превози избегле косметске Србе да упале свећу својим мртвима на Задушнице код Подујева налеће на мину. Дванест људи гине, 40 је повређено. Полиција УНМИК-а, цивилна окупациона власт, хапси Фљорима Ејупија, који бива заточен у америчкој војној бази „Бондстил”. Ејупи, међутим, успева да „побегне” (!?) из Бондстила и губи му се сваки траг! Тек у лето 2008, хвата га УНМИК и осуђује на 40 година затвора. У пролеће 2009, мисија „реда и закона” Европске уније, која је од УНМИК-а сасвим противзаконито преузела врховну судску власт у тада већ самопроглашеној независној држави Косово, ослобађа Ејупија „због недостатка доказа” и укида пресуду!

Август 2003, река Бистрица код Гораждевца. На српску децу која спас од летње врућине траже у реци пуца „непозната особа”. Гину Пантелија Дакић (12) и Иван Јововић (19), а још четири дечака су рањена. За овај злочин никада нико није оптужен, а камоли осуђен. Истрагу су обећавали и УНМИК и ЕУЛЕКС, али она је званично затворена пошто „ниједна осумњичена особа није идентификована”.

Иначе, мисијом ЕУЛЕКС од октобра ове године руководи француски генерал Ксавије деМарњак, иначе некадашњи заповедник окупационих снага НАТО (КФОР). У том капацитету он је у новембру 2007 изјавио да ће косовски конфликт имати „биолошко решење”, пошто ће преостали Срби у року од једне генерације да изумру. Пожутела београдска штампа се тога није сетила када је писала о деМарњаковом именовању...

Када је почетком децембра специјални истраживач Савета Европе Дик Марти објавио извештај да је режим Хашима „Змије” Тачија и УЧК терористичко-мафијашки, да се бави трговином дрогом, људима и присилно одстрањеним људским органима, није остао затечен само „премијер Републике Косово”. У шоку су били и многи његови пријатељи и помагачи. Стејт департмент је званично саопштио како „неће бити промена” у односу Империје и НДК. Бивши вицекраљ окупиране покрајине и донедавни француски министар иностраних дела, Бернар Кушнер, питао је „Ко је тај Марти?” и тражио је доказе. Да, да, углас су повикали апаратчици и пискарала ЕУ: Марти, Марти, где су ти докази!?

Молим? Људи којима за осуду Срба за најгнуснија непочинства не треба ни основана сумња, већ гласине и произвољне приче - ти људи сада траже доказе? Па да, како се неки тамо Дик Марти усуђује да оптужи њиховог миљеника Тачија, или да уопште доведе у питање за њих неприкосновену „чињеницу” (која, дабоме, не почива ни на каквим доказима) да су косметски Албанци невине жртве геноцидног великосрпско-империјалистичког агресора а да је НАТО инвазија 1999 била „илегална али легитимна” самоодбрана, шта ли...

Кушнеровом позиву за доказима одазвао се канадски полицајац Сту Келок, који је почетком ове деценије био шеф одељења полиције УНМИК-а. У разговору за РТС, Келок је потврдио Мартијев навод да је Тачи био шеф организованог криминала на Космету, а за Кушнера је рекао следеће: „Не могу да потврдим да је Кушнер знао за трговину органима, али апсолутно нема никакве шансе да није имао информације о организованом криминалу на Косову.”

Кушнерова фрустрација је јасно видљива на овом снимку од пролетос, када је напао српског новинара који му је поставио незгодно питање баш о трговини органима. Да не заборавимо, овај „хуманитарац” се прославио деведесетих активизмом у Хрватској и БиХ, а посебно подршком режиму Алије Изетбеговића у Сарајеву. Притом је његова организација одбијала да пружи било какву помоћ Србима. Био је гаулајтер НАТО на Косову баш у време случаја „Жута кућа”, да би после постао министар иностраних послова. Смењен је у новембру, пар недеља пре обелодањивања Мартијевог извештаја...

Сада се отреса прашинма са фасцикли о злоделима и других миљеника Империје, од Загреба до Сарајева; судећи по тим подацима, вађење органа косовски терористи научили су у Туђмановој војсци... Али нешто сумњам да ће ишта да буде од тога. Нити ће Кушнеру да зафали длака са главе, бар ако се питају бирократе из Брисела. Сувише много је уложено у стварање континенталног Левијатана да би се дозволило политички незгодним чињеницама да то доведу у питање.

И тако се Србима суди за „командну одговорност у заједничком злочиначком подухвату”, непостојеће геноциде, фиктивна силовања и митолошке планове, док починиоци стварних злочина уживају заштиту и подршку Империје и ЕУропе.

Дик Марти је Швајцарац. Његова земља није чланица ЕУ, јер још увек цени своју слободу и неутралност. Савет Европе није пипак Брисела, па још увек може да држи до права и правде. Када жутократе кажу да „Европа нема алтернативу”, они не мисле на Европу Дика Мартија, већ на ЕУропу - оно што представљају Кушнер и Кацин, Хавијер Солана и Џејми Шеј, Дорис Пак и нобеловац Марти Ахтисари, којима су сви Срби вечно и увек за све криви.

ЕУропа је УНМИК, који толерише Тачијеву мафијашку државу. ЕУропа је и КФОР, који пушта да се догоди мартовски погром 2004, али и свакодневни погром против свих који не мисле као Тачи, а који траје већ 11 година. ЕУропа је ЕУЛЕКС, мисија створена да подржи „независну државу Косово” али коју жутократе сматрају „статусно неутралном”.

Косово је најбоље огледало ЕУропе. Од самог рата 1999, који је започет и вођен мимо сваког закона, преко окупације која наводно није нарушавала суверенитет Србије а у ствари јесте сваким својим указом, чином и нечињењем, до спознаје да су све ове године ЕУропске обавештајне службе, полиције ио водећи политичари врло добро знали шта се дешава на Космету, па су изабрали да широм затворених очију подрже стварање Тачијеве „независне државе”. Данас ЕУропа тражи од Београда, као приступни услов, да призна „Републику Косово”. Проваљене америчке депеше јасно сведоче да је режим бедних квислинга у Београду прихватио да то и учини, чим осмисли маркетиншку фору којом би то продао народу Србије. Зато тај народ беспоштедно пљачка, мучи и понижава, како би се бавио свим и свачим осим судбином своје земље и издајством своје самопроглашене „елите”.

Добро дошли у ЕУропу, где су Срби криви што постоје (ал' што вели шеф ЕУЛЕКС-а, неће дуго), док за повлаштене - звали се они Бернар Кушнер, Хашим Тачи, Рамуш Харадинај, Насер Орић или Весли Кларк - „неима суда”.

четвртак, 23. децембар 2010.

Бота и Змија

Има десет дана да је Дик Марти, специјални истраживач Савета Европе, објавио свој извештај о мафијашком деловању врхушке такозване републике Косово. Две године је Марти сакупљао грађу, причао са сведоцима (онима који су се усудили да проговоре) и претурао по обавештајним и полицијским архивама, како би пред овим парламентарним телом изнео дуго затомљену истину о правој природи тзв. Ослободилачке војске Косова и њеног вође, Хашима „Змије” Тачија. Све се ту нашло, од хероина до трговине робовима и оружјем, па до убијања људи како би се њихови органи за скупе паре продали на црно богатим светским купцима.

И шта је Србија урадила? Прво је идиот Векарић, Тадићев Вишински, пролупетао како је ово велика победа Боте Председника и васцеле жутократије, јер су ето баш они у ствари сакупљали сву ту грађу и борили се за ту истину о Тачију. Клинац! Нико није рекао ни реч о страдању заточених Срба као присилних донатора, док то није 2008. објавила Карла дел Понте, тада већ бивши инквизитор квазитрибунала у Хагу. Жутократе су онда направиле од тога медијски циркус, а онда заћутале - баш као и што је био случај са целом њиховом „борбом за Косово”. А сад се Векарић кити туђим перјем. Научио од шефа, шта ли.

А тај шеф, беда најбеднија, вели да ће он упркос извештају - из којег је јасно да је Хашим Тачи монструм а не човек - ипак с њим да седне и „преговара”. О чему, када окупаторски режим у Приштини пристаје једино на безусловну капитулацију Србије? Вели Бота да је Тачи „легитимно изабрани представник Албанаца”. Бива, то значи да је он, Бота легитимни представник Срба. Е да не би! А у ствари чини се да Врховни Жутник у ствари завиди Тачију, који је добио преко 90% гласова у свом атару - сигуран знак изборне крађе због које би се постидео и Хамид-паша од Кабула. А како је Бота намакао већину на оним ономад изборима, то нити ко зна, нити се спомиње. Рекла „међународна заједница” да су били демократски - баш као и ови Тачијеви сада.

До јуче сам мислио да је Ботино лајање да ће хапсити Џулијана Асанжа (власника Викиликса) само већ уобичајено поданичко удвориштво Империји. Међутим, са објављивањем империјалних депеша у којима сви председникови људи недвосмислено потврђују да је тзв. одбрана Косова прича за замајавање народа, а да се све ради како би Србију увели у ЕУропство, признали Тачијеву државу, ушли под скуте НАТО и продали Републику Српску. Е да, још и да притом забију нож у леђа Русији. Све оне приче да ће „Русија продати Србе као и сваки пут до сада”? Чиста замена теза, намерно пласирана да замаскира жуту издају Србије, али и Москве.

Сећате се оног меморандума из фебруара, у коме разне „дипломате” пишу Боти да су незадовољне што није испунио обећање да скине Косово са дневног реда? Тачан, до последње запете. Да парафразирам Тацита, Врховни Жутник води велеиздају и то назива државничком политиком.

Али што рекоше људи за Мартијев извештај, све смо то већ знали; сад је само потврђено. Па добро, ако смо знали, што нисмо реаговали? Ако човек несвесно чини зло, или под присилом, онда то још може и да се опрости. Али ако је свестан зла а не чини ништа да га спречи, онда је и он одговоран за то зло, баш као и да га је лично и намерно починио. То важи за тзв. међународну заједницу, која већ више од деценију посматра како Тачи и ОВК - које су и довели на власт 1999 - уништавају све српско на Косову и Метохији, и не само да ништа не предузима да то спречи, већ им и помаже што својим ћутањем, што ућуткивањем оних који би да проговоре.

Али важи и за Србе који знају ко је и за шта се залаже Борис Тадић, такозвани председник такозване државе Србије, а у ствари најбеднији квислинг на лицу планете. Он већ годинама силује истину, коље правду и вади Србији органе наживо, и ником ништа. У томе је највећа трагедија, и још већа срамота.

уторак, 14. децембар 2010.

Симбол Империје

Стари Римљани су веровали да о мртвима треба зборити само добро. Пошто нисам Римљанин, тај ме обичај не обавезује.

Ричард Холбрук је јуче умро од последица пуцања аорте. Имао је 69 година. Био је нека врста симбола свог времена: дипломата који се дичио одсуством такта. Посао му је био да "лаже за своју земљу", што је и радио, али је исто тако убијао, варао и крао. У јесен 1995 молио је НАТО да засипа БиХ "бомбама за мир"; у својим мемоарима је признао како је покушао да превари председника Милошевића око расподеле територије у Дејтону; а у паузама између дипломатских послова био је инвестициони банкар (у фирмама Credit Suisse и Lehman Brothers). Само је због тога икада упао у неприлике, када је морао да плати новчану казну за малверзације пре него што је могао да постане амбасадор Империје у УН.

Он јесте био архитекта мировног споразума у БиХ - али под америчким условима, и тек пошто је Вашингтон осујетио сваки покушај да се тај рат оконча на други начин, па чак и спречи. Потом је годинама рушио тај исти споразум.

У јесен 1998. је сео за сто - метафорички говорећи - са тзв ОВК, коју је његов колега Роберт Гелбард раније назвао "без сумње терористичком организацијом." На чувеној фотографији која је обишла свет, изувени Холбрук седи на патосу поред брадатог терористе ОВК (који је, приметићете, у чизмама).



Холбрук је после рекао да је био бесан што су га тако искористили. То, међутим, никада није показао. У октобру 1998. је "договором" са Милошевићем изнудио три месеца да се ОВК припреми за наступајућу НАТО агресију, и организује фарсу са "масакром" у Рачку. Али када је дошло време да репризира своју дејтонску улогу, на такозваним преговорима у Рамбујеу, позорницу је приграбила Мадлен Олбрајт.

Холбрук је после своју каријеру везао за Џона Керија (2004) и Хилари Клинтон (2008). Зато никад није постао шеф америчке дипломатије. Последњи задатак му је био у Авганистану, као специјални изасланик императора Обаме. Пре тога, међутим, дуже времена је писао месечне колумне за Вашинтгон Пост, новине које се иначе истичу мржњом према Србима и Русима.

Не једном је на тим страницама силовао истину. Када сам га прозвао због четири гнусне лажи у тексту из јула 2008, назвао сам га "лажним моралистом, простаком, сујетним и поквареним ђубретом" и те се оцене не одричем. Али увек сам имао једну дозу поштовања према њему због само једне ствари. Због све своје силне сујете, увек је отворено говорио шта мисли. За њега су Вијет Конг били идеолошки мотивисани борци, а Срби само "шупци и убице" - и то никада није крио. Зато су његови мемоари из 1998 право богатство, јер сведоче шта се стварно дешавало у Дејтону.

На пример, цитирао је шта му је на цедуљи написао Фрејжер током једног састанка у Загребу:

"Дик, ово су наше џукеле, које смо ангажовали јер смо били очајни. Морамо да покушамо да их контролишемо, али сада није време да се буде гадљив."


Холбрук није био нимало гадљив. Ако је цена америчке хегемоније на Балкану и у Европи била васкрсење усташтва и исламског фундаментализма и протеривање пола милиона људи, онда је то било то. Ароганција моћи, или моћ ароганције? Да ли је битно? У сваком случају, Холбрук је поживео довољно дуго да види почетак краја те хегемоније.

Као један од стваралаца Америчке Империје, Ричард Чарлс Алберт Холбрук је био отеловљење многих порока који се у њој сматрају за врлину. Његова силеџијска "дипломатија" је на крају донела Америци и Американцима далеко више штете него користи. Филозофија Oderint dum metuant ("Нека ме мрзе, све док од мене страхују") није усрећила ни њеног аутора, римског императора Калигулу. Земљу која се пред светом гласно залагала за вредности и принципе, да би их онда пред тим истим светом кршила и газила, потпуно је срозала. Холбрук то или није разумео, или није дозволио да му засмета.

петак, 10. децембар 2010.

Нобел и невладници

Данас је у Ослу додељена Нобелова награда за мир празној столици. Добитник, кинески дисидент Лиу Хсиаобо, издржава дугогодишњу затворску казну због позивања на увођење демократије у Кини. Можда је реч о вербалном деликту, а можда кинеска комунистичка партија разуме шта ”увођење демократије” заиста значи - из примера, рецимо, Србије.

Министар иностраних послова у Србији (ово намерно) Вук Јеремић одлучио је да не пошаље изаслника у Осло. Образложио је то чињеницом да је ова награда прст у око Пекингу и да је глуп и штетан потез замерати се Кини за рачун оних који је на тај начин провоцирају (САД и ЕУ). Одлука је повукла праву лавину осуда Невладе. Сви до једног, корисници империјалног буџета (како је то одлично документовао Слободан Антонић) усташе против Јеремићеве одлуке, и хистерично - како то обично и раде - урликнуше како је овај потез ништа друго него увреда за ”пријатеље” Србије какви су по њима Вашингтон и Брисел. Влада се брзо повиновала захтевима Невладе и послала изасланика у Осло, а Јеремића је оставио на цедилу и ментор, Врховни Жутник лично.

Тако је још једном недвосмислено показано ко, у ствари, управља Србијом. Не народ - како би то, теоретски, требало да буде у нечему што се назива демократија - нити влада (тј. министри надлежни да воде политику по законима и прописима), па чак ни званични жутократски апарат, оличен у Боти Председнику. Стварни владар Србијом је Империја, а инструмент те власти је невладничко-медијски сектор. Данас Србијом владају Вашингтон и Брисел (како ко, како кад), а преко Соње Бисерко, Наташе Кандић, Б92, Пешчаника и е-новина. Ово није никаква теорија завере, већ чињеница, доказана и показана овим скандалом око Нобела.

Уосталом, шта ће који клинац изасланик Србије на церемонији у Ослу? Је ли то нека обавеза? Невладници тврде да јесте, да је присуствовање политичкој демонстрацији усмереној против Кине мерило припадности ЕУропству и оданости Империји. Слажем се.

Нобелова награда за мир већ годинама нема везе са миром; још од 2007, да будем прецизнији, када је додељена шарлатану и пропагандисти Алберту Гору (иначе заменику Императора за време агресије на СРЈ). Следеће године добитник је био Марти Ахтисари, за заслуге у стварању ”Независне државе Косова”, а после њега Барак Обама, и то само зато што био изабран за Императора.

Присуство изасланика Србије у Ослу није, значи, имало никакве везе са светским миром и унапређивању међународних односа, већ је захтевано као доказ покорности Србије Империји - прихватање да Обама заслужује награду само зато што постоји, да је Ахтисари светски миротворац а не бедни србомрзац, и да је ”увођење демократије у Кини” (по империјалном рецепту) важније од макар и фиктивне демократије у Србији. Зато је невладницима толико стало да се то деси.

Овом демонстрацијом подаништва Србија неће добити ништа. Не верујем ни да ће много да изгуби; достојанства већ одавно нема, а Пекинг зна боље од нас ко и како управља Србијом. Замерити жутократама и невладницима на издаји је као замерати шкорпијама што боду; то им је природа. Невладници ће да профитирају, јер су својим деловањем зарадили бар још једну плату. Само, то може да траје док год Империја има чиме да их плати. А у једној од многих иронија судбине, кључ за судбину долара држе управо Кинези.

недеља, 05. децембар 2010.

Дејвис куп

Доводили су своје специјалце, да их бране од „дивљих” Срба. Вређали су домаћина, Николу Пилића, као „симбол” који је „прегазило време”. Мислили су да је све готово после преокрета у дубловима у суботу. А данас Французи, заслужено, иду кући без титуле. Никола Пилић је добио пети Дејвис куп, а Србија први.

Србија се с правом радује. Тенисери су хероји дана, опет, сасвим заслужено. Да Виктор Троицки не одигра више нити један меч у каријери, остаће запамћен по овом (што није сасвим фер према, рецимо, Ђоковићу, Типсаревићу и Зимоњићу, али и њима је гарантован незаборав).

Једино што ми је покварило ужитак је упорно враћање камера на бедну сподобу која се заогрнула шалом земље коју годинама систематски уништава, е да би мало тениске славе и победничког сунца огрејало и њега.

Џон Кенеди је једном мудро приметио да „Победа има хиљаду очева, а пораз је увек сироче”. Фудбалери, кошаркаши, ватерполисти, тенисери, увек су „наши” кад побеђују, а „они тамо” кад изгубе. Власт, која је најмање одговорна за успехе спортиста (а итекако крива за неуспехе, и не само спортиста) никад не прича о поразима, а увек се кити победама.

Невладници неће лако прећи преко чињенице да је данас њихов пројект распамећивања Срба понижавањем знатно уназађен. Очекујте зато још колико сутра неку нову државну, хелсиншку или невладничку (инако то све дође исто) пасјарију. И тражите на „Викиликсу” Ботину депешу извињења Саркозију што су се зли, дивљи Срби усудили да победе Французе и тако још једном покажу свој антиевропски, назадни, клерофашистичко-геноцидно-агресорски карактер...