„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 27. април 2010.

ЕУропске илузије

Фонд Слободан Јовановић већ неко време води анкету на тему „ЕУ и(ли) Косово?“ међу познатим личностима из јавног и културног живота. Мени су питања стигла прошлог месеца, док сам путовао, а одговори су објављени данас.

Већ тада је признавање „Независне државе Косова“ било постављено као имплицитни услов фамозних ЕУропских интеграција - замотан у флоскулу о „добросуседским односима“. У међувремену су званичници ЕУ и САД почели отворено да говоре о признању њиховог абортираног државоида као неопходном предуслову за нормализацију односа са Србијом (о неким „интеграцијама“ да и не говоримо).

За то време, мисија „реда и закона“ ЕУ спонзорише шиптарску репресију на окупираним територијама, Брисел изражава задовољство њеним радом, а Борис Жути је „запрепашћен“ што се Србима гасе телефони и предајници.

Стварно? Као ономад капетан Рено у „Казабланки,“ када је био „шокиран“ коцкањем у Риковој кафани - све док му крупије уручује добитак! Има ли краја лажима и понижењима? Ко је овде луд?

Мислим да је цели интервју који сам дао Фонду Слободан Јовановић занимљив, али прочитајте и сами па просудите. Ако баш морам нешто да издвојим, било би то следеће:

„...не питајте шта су алтернативе ЕУ, већ зашто вам говоре да ЕУ нема алтернативу. Зашто се људи који то заговарају унапред одричу независности, слободе, историје, традиције, суверенитета, и за чији рачун?“

понедељак, 26. април 2010.

О штапу и шаргарепи

У свом чувеном есеју „Политика и енглески језик“ из 1946, Џорџ Орвел је критиковао језик којим се служе политичари, а који је обиловао идиотизмима пажљиво сроченим да створе утисак памети и способности а у ствари не кажу апсолутно ништа садржајно. Ова појава није ограничена на енглески језик; и код нас се земљорадник некада звао „индивидуални пољопривредни произвођач,“ на пример. Нажалост, пропаст комунизма (која се на нашим просторима у ствари и није десила) није значила ослобађање језика ових злочина против значења, већ замену некадашњих соцреалистичких флоскула модерним „демократским“ западним.

Тако се у српски увукла и фраза о штапу и шаргарепи, иначе енглеског порекла (први пут забележена у листу Економист, 1948. године). Најчешће се тумачи као комбинација награде (шаргарепе) и казне (штапа) како би се постигло жељено понашање - магараца у буквалном значењу, људи и држава у метафоричком.

Али постоји могућност и да је метафора погрешно изведена од израза „шаргарепа на штапу,“ којом се описује нешто другачија метода манипулације магарцима. Наиме, кочијаш би везао шаргарепу канапом, а онда канап окачио на подужи штап. Онда би држао шаргарепу, тако на штапу, пред магарцем, који би се трудио да до ње дође (али је, дабоме, никад не би стигао - пошто је вукао кола на којима је седео кочијаш са штапом).

О којем год значењу да је реч, остаје чињеница да се оба односе на магарце. Тако испада да, када се неки политичар жали како Империја према његовој земљи води политику само штапом и да би било пожељно да ту буде и шаргарепе, он имплицитно прихвата да је магарац, а да је народ који води - стока.

Немам ништа против да политичари себе сматрају магарцима - мада је то увреда за животињу која барем поштено обавља свој незахвални посао. Али зашто народ пристаје да буде стока, то ми никад неће бити јасно.

среда, 21. април 2010.

Прича и акција

На форумима, у коментарима и у дискусијама широм слободног интернета (тј. сајтовима који нису у власништву или служби Жутократије) често се чује нешто попут овог: „Доста је, бре, приче, хајде да идемо у неку акцију!“

Ово само по себи није лош став. Не може и не треба да остане све на речима, пре или касније мора да се пређе на дела. Али када? И шта да се ради? Ђаво је у детаљима, је ли.

На какву „акцију“ мисле форумашки револуционари? Кажу, треба изаћи на улице. Добро, и шта онда? Скандирање парола, махање транспарентима, добро, али шта онда? Позиви да Пера и Жика дају оставке, у реду - али ШТА ОНДА?

Време за акцију свакако јесте. Али да ли је даља „прича“ сувишна? Нипошто. Већина Срба можда не мирише Жутократе, али још увек верује у лажног бога демократије. Ни једна власт не може да опстане без сагласности оних којима влада, била та сагласност произведена, прећутна, или од срца. Имајући у виду колико је људи гласало за ДС (односно „ЕУропску Србију“), као и да се гласачи СПС нису нимало бунили када је кроз коалицију са Дачићем и његовим сателитима Врховни Жутник де факто украо изборе 2008, постоји макар и прећутна сагласност народа са постојећим властима. Као, ето, добили су изборе, ко им шта може.

Није тешко изаћи на улицу, поразбијати излоге и урлати о овоме или ономе, али да би се то преточило у промене на политичком нивоу, потребно је да народ своју прећутну сагласност пренесе са власти на демонстранте. А како ће то да уради ако не разуме шта власт ради? Ето зашто је „прича“ по разним форумима, сајтовима и блоговима и даље итекако потребна. Управо на то се недавно осврнуо Слободан Антонић, у колумни за Печат.

Ако не разумемо проблем, како против њега да се изборимо? Лако је рећи шта нећемо, али шта хоћемо? Нисам сигуран да баш разумемо са чиме и с киме имамо посла. Али, хајде да претпоставимо да је довољно нарасла свест у народу да су Жутократе лопови, лажови и издајници и да треба што пре да их се решимо. Како да се то изведе у пракси?

Неће бити довољно да се блокира саобраћај и окупе масе на улици, ако је полиција спремна да насмрт испендречи демонстраторе а медији да демонстрације или игноришу или представе у искривљеном светлу. И шта би, уосталом, била сврха демонстрација? Да власт промени политику? Да радници добију плате? Да се повећа откупна цена малина? Да се Екрем ногира из кухиње?

Једино захтев за промену власти би могао да довољно мотивише демонстранте. Али ту смену нико не захтева, можда зато што не постоји политичка опција иза које би народ могао да стане. Коштуница је потрошен. Илић још више. Радикали, шта то оно беше? Напредњаци су давно „пожутели“. Имам утисак да би се народ више бунио када би мислио да постоји нека шанса да у томе успе. Али да руши Тадића како би на власт опет дошао Коштуница? Нема теорије.

Зато је предуслов за икакву „акцију“ са изгледом на успех управо да у том политичком вакууму који данас - против друштвених и природних закона, додао бих - постоји у Србији настане нека политичка опција која би привукла незадовољни народ. Антонић у свом есеју заговара идеју „великог шатора“ у који би ушли и конзервативци и левичари и националисти. Колико је то практично, не знам. Јасно испрофилисане идеје и једноставне поруке увек су привлачиле више људи и борбеног жара него компликовани компромиси.

Револуција је озбиљан посао. Историја спомиње само оне успешне, а и оне ретко када иду по плану. Па ни петооктобарски пуч, који је свеж пример успешног преузимања власти, није баш испао како су га замислили извршиоци, организатори и спонзори. У сваком случају, кад се једном крене тим путем, нема много маневарског простора. Они који тачно знају шта хоће и вољни су да плате високу цену да би до тога дошли немају гаранцију да ће успети, али су им шансе веће него онима који нити знају шта хоће, нити су спремни да за то гину - или убију, ако до тога дође.

Дакле, нема спора да је „акција“ неопходна. Али да би она имала икакве шансе за успех, мора да се зна шта је крајњи циљ, колико далеко су људи спремни да иду у остварењу тог циља, и да ли та акција може да добије макар прећутну подршку у народу, полицији и бар неким иностраним факторима који би у том случају могли да буду противтежа Империји. Без тога, све ће да се заврши као демонстрације поводом отцепљења окупираног Косова, када је чак и чисто симболичну поруку протеста (зар је ико мислио да ће се агресори и окупатори предомислити када стотињак хиљада Срба изађе у шетњу?) очас обезвредила пропаганда о запаљеној амбасади и патикама украденим из полупаних излога.

Ништа вас не спречава да већ данас почнете да саботирате Жутократију на све могуће начине, од грађанске непослушности до неизлажења на изборе и негласања за „исто само мало другачије“ клониране партије које све верују да Вашингтон и Брисел „немају алтернативу.“ Слобода почиње у сваком од нас, и шири се са кућног прага. То само по себи неће срушити квислиншки режим, али ће створити потребне предуслове да када до (контра)револуције дође она буде и успешна.

Добро је што је толиким људима срце на правом месту. Али овде мора да се игра и главом.

среда, 14. април 2010.

Од Бишкека до Београда

У данашњој колумни Ђорђе Вукадиновић пише о „црвеној линији мазохизма”, апропо срамотне сребреничке декларације Скупштине Србије. Вели, нису у праву они који су мислили да се дошло до самог дна - жутократе увек могу још ниже.

Има онај стари виц, да је песимиста неко ко вели, „Лоше је, да не може бити горе” док оптимиста на то одговара, „Може, може!” А ја бих на то рекао да је жутократа онај који, чувши то, додаје: „Не само да може, већ треба - и мора!”

Не постоји то понижење, то непочинство, издајство или злочин против здраве памети на који жутократе нису спремне, у име ЕУропства и „атлантских интеграција” - све док неко други, народ Србије рецимо, за то плаћа цех.

Данашња жутократија у Србији директни је потомак оне власти која је дошла на власт пучем у октобру 2000. године. Наводну „народну револуцију” тада су водиле курсаџије из Сентандреје, које су уз помоћ „куфера готовине” (по сведочанствима њихових америчких спонзора) усмериле народно незадовољство изолацијом, ратом и сиромаштвом против власти Слободана Милошевића.

Власт Зорана Ђинђића водила је политику безусловне капитулације свим захтевима са Запада; оног момента када је Ђинђић наговестио да би та политика могла да престане, убијен је под још нерасветљеним околностима. Диктатура самозваних јакобинаца која је уследила била је до те мере катастрофална да је ДОС поражен на изборима у децембру 2003. а на власт је дошла коалиција Војислава Коштунице. Он се, опет, трудио да балансира између политике апсолутне послушности шефовима са Запада и очувања минимума националних интереса. Али не само да је Коштуница у томе био неуспешан, и тај минимум је шефовима био превише.

Зашто? Овде је потребна мала дигресија...

Хришћанска цивилизација, којој је некад припадала Европа, заснована је на апсолутном моралу, у којем је на пример убиство грех и злочин, ма ко да га је починио. Данас је, међутим, на снази пост-хришћански концепт морала (који је, гле чуда, исти као и онај од пре Христа), где је све релативно. Добро је кад „ми” нападнемо суседно село и покрадемо им стоку, а зло је када то „они” ураде нама. У пракси то значи да неки (нпр. Америка) могу да раде све што хоће а да им се то не замери, док други (нпр. Срби) не смеју да раде ништа, јер је све што раде по дефиницији зло.

Ево једне илустрације тог приступа: границе суверених држава су неповредиве, осим када је реч о СФРЈ. Е, ту су границе република неповредиве, и републике има да се сматрају као државе. Осим кад је реч о Космету, који је малтене република, је ли, па у том случају за републику Србију не важи принцип неповредивости граница... И тако испада да се „принцип” мења по потреби, зависно од тога да ли се на њега позивају Срби (онда не важи) или неко други (тада важи оно што до јуче није).

У тај и такав морал, у те и такве принципе, верују жутократе.

Иако је жутократија службено успостављена тек у лето 2008, њени елементи су били део обе Коштуничине владе (Г17, СПО, па и сама ДС), тако да је и пре тога постојао континуитет растакања Србије. Коштуници су жутократе пребацивале да „кочи реформе”, али из досад учињеног може се закључити да су под „реформама” подразумевали управо предају Космета, државизацију Војводине, усвајање резолуције о Сребреници...

Жутократе уништавају српску државу зато што им је то наређено. Речено им је да је то цена уласка у ЕУ. Пошто је њихов сан је да постану ЕУропски комесари, чиме би могли да прошире своју пљачку са (о)сиромаш(е)не Србије на неке богатије крајеве, а за то још буду и плаћени, мотивација је ту сасвим јасна. Али зашто сатиру народ? Па зато што, из идеолошких разлога (као баштиници србофобичних идеја 20. века), српску нацију мрзе и презиру.

Будући да верују у закон силе и правду топуза, жутократе су неустрашиви у свом угњетавању Срба (да сад позајмим израз од Јована Дучића) зато што се ничега не стиде. Али се итекако плаше народа коме раде о глави. Зато се труде да га анестетишу путем медија и институција. Проблем - по њих - је само што су успели сами себе да убеде како су у томе и успели. Поверовали су у властиту пропаганду, и сада мисле да је њихова опсена у ствари неприкосновена реалност.

Истрајавају у свом неуморном копању према дну дна јер су уверени да у томе нико не може да их сречи. Није их брига што се сваки пут диже све већа галама у друштву. То су, веле, периферни медији шачице незадовољника. Печат, НСПМ, Двери, Видовдан - ко то чита, слуша и гледа, кад су ту Данас, Блиц, Политика, РТС, Б92, е-Новине, Пешчаник? Не виде да се њиховим медијима верује све мање, а да сваки пут, од „геј параде”, преко Статута Војводине и сада Сребренице, реакција јавности коју игноришу бива све јача.

Сваком својом „победом” жутократе још више секу грану на којој се шепуре. Само је питање времена када ће се у народу створити критична маса којој речи више неће бити довољне као израз незадовољства, већ ће са речи да пређу на дела.

Петооктобарски пуч у Србији био је експеримент Вашингтона у производњи „народних револуција”. Наравоученија из тог експеримента после су употребљена за усавршавање шаблона и његову примену у Грузији, Украјини, Белорусији (неуспешно), Киргизији... Сваки пут је на власт доведен „реформиста” који је наводно имао огромну подршку народа. И сваки пут, без изузетка, тај миљеник Империје би своју земљу завио у црно.

Процес освешћења трајао је неколико година, али ових дана се испоставља да је демократија ипак батина са два краја. Један за другим, режиме инсталиране диригованим пучевима руше њихови гневни поданици. Украјински „наранџасти” револуционари су на изборима пре неколико месеци доживели потпуни слом. А пре неки дан је у Киргизији срушен режим тамошњег револуционарног вође, Курманбека Бакијева. Вашингтонско клупко се, дакле, већ добрано одмотава, и реално је очекивати да ће једнога дана у скоријој будућност процес стићи и до исходишта савремене револуционарне демократуре, земље у којој је цела шема прва и испробана.

А када до тога коначно дође, имајте на уму и ово. Ма колико су разни револуционари ојадили земље и народе које су у име Империје водили, ни један од њих није учинио ни издалека толико штете колико су демократори нанели Србији. Нити је иједан од тих режима био на власти ево већ скоро десет година. Па је за очекивати да ће народна наплата за „заслуге” сходно томе бити... интензивнија.

понедељак, 12. април 2010.

Како се НАТО агресија није звала



Напад НАТО (тј. САД и њихових послушника) на тадашњу СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. године, није се звао „Милосрдни анђео”.

Не знам ко је први пут употребио ту синтагму. Можда на то питање може да одговори неко ко је пажљивије пратио медије у Србији тог крвавог пролећа, али ја не могу да нађем никакве индикације о пореклу тог имена.

Званично име НАТО операције је било "Allied Force" (Савезничка сила). У америчкој војсци агресија је била позната под алтернативном шифром "Noble Anvil" (Племенити наковањ). Као што видите, нигде нема ни милосрђа, ни анђела. Осим ако неко није страховито погрешно превео онај наковањ...

Зашто се, онда, већ 11 година инсистира на „Милосрдном анђелу”? Је ли зато да критика НАТО агресије (није сасвим исправно рећи „бомбардовања”, пошто су у тим догађајима као копнене компоненте учествовале и тзв. ОВК и албанска војска) буде сочнија? Па зар треба да се ишта додаје тој страхоти? Побијена деца, угљенисани возови и аутобуси, срушени мостови, разнесене пијаце и стамбене зграде, опустошени и окупирани Косово и Метохија - мало ли је?

Да ли се то можда НАТО ишта мање огрешио о своју повељу и међународно право ако је своју војну операцију - а која се савршено уклапа у класичну дефиницију злочина против мира - назвао прозаично, а не цинично? Чак бих рекао да у имену „Савезничка сила” има много више симболизма. Јер то су њихове „вредности”: закон силе, правда која лежи у топузу...

Немојте, дакле, да користите израз „Милосрдни анђео”. Ем што не приличи, ем што је измишљотина. А истина и правда не требају и не смеју да се бране измишљотинама.

недеља, 04. април 2010.

Христос воскресе!


„Ја сам васкрсење и живот; ко верује у мене, ако и умре живеће” (Јн 11, 25).

субота, 03. април 2010.

Именом и презименом

Посланици ”Народне скупштине” Републике Србије који су у среду, 30. марта 2010, гласали за срамотну резолуцију о Сребреници:


Nada Kolundžija
Dragoljub Mićunović
Suzana Grubješić
Slavica Đukić Dejanović
Meho Omerović
Veroljub Stevanović
Vlajko Senić
Aleksandar Vlahović
Aleksandar Jugović
Marko Đurišić
Nenad Konstantinović
Srđan Milivojević
Nenad Čanak
Boško Ristić
Konstantin Samofalov
Jelena Trivan
Gordana Čomić
Aleksandar Čotrić
Esad Džudžević
Bajram Omeragić
Balint Pastor
Branko Ružić
Dušan Bajatović
Dragan Marković
Simo Vuković
Dragi Damnjanović
Viorel Žura
Nebojša Zdravković
Željko Ivanji
Vladimir Ilić
Branislav Jovanović
Saša Milenić
Branislav Mitrović
Jovan Nešović
Nikola Novaković
Miroslava Pejica
Stojanka Petković
Gordana Rajkov
Miljan Ranđelović
Snežana Sedlar
Stevica Spajić
Snežana Stojanović-Plavšić
Jelena Travar Miljević
Šerif Hamzagić
Sava Čojčić
Borjan Agatonović
Dragoslav Božović
Željko Brestovački
Janko Veselinović
Maja Videnović
Nataša Vučković
Milan Vučković
Slobodan Gojković
Žika Gojković
Vuk Dinčić
Dragiša Đoković
Aniko Žiroš-Jankelić
Ljiljana Zdravković
Aleksandar Janković
Miloš Jevtić
Aleksandra Jerkov
Ivan Jovanović
Jadranka Jovišić
Branka Karavidić
Bojan Kostreš
Petar Kuntić
Maja Laušević
Daniela Lovrin-Gavrilović
Gabor Lodi
Branka Ljiljak
Jon Magda
Miroslav Marinković
Vesna Marjanović
Miroslav Martić
Pavel Marčok
Srđan Miković
Dušan Milisavljević
Smiljana Milisavljević
Radoslav Milovanović
Milena Milošević
Kosta Milošević
Slavoljub Mitov
Vitomir Mihajlović
Gorica Mojović
Đura Mučenski
Tijana Nikolić
Dejan Nikolić
Olena Papuga
Zoran Petrov
Žarko Pivac
Munir Poturak
Mihailo Purić
Radovan Radovanović
Vlatko Ratković
Slavoljub Stajković
Milan Stanimirović
Živojin Stanković
Bojana Stanojević
Goran Stefanović
Miodrag Stoilović
Svetlana Stojaković-Milovanović
Tamaš Tot
Nebojša Ćeran
Milan Urošević
Biljana Hasanović-Korać
Dragomir Cimeša
Mirko Čikiriz
Edip Šerifov
Bajram Šehović
Laslo Varga
Elvira Kovač
Arpad Fremond
Nikola Krpić
Đuro Perić
Siniša Stamenković
Momo Čolaković
Zoran Bortić
Saša Dujović
Mile Ilić
Zoran Kasalović
Đorđe Milićević
Jasmina Milošević
Miletić Mihajlović
Milan J. Nikolić
Petar Petrović
Milisav Petronijević
Dejan Radenković


(Извор: Печат)

Да се не заборави.