„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 31. децембар 2009.

Срећна нова година

Неће се ништа променити пуким окретањем странице на календару, али нова година је увек симболична прилика за нове почетке. У ситуацији када нас самоизабрани спаситељи воде право у светлу прошлост, нови почетак нам је потребнији него икада.

Ако верујете, нека вас Бог благослови и чува. Ако не верујете, нека вам случај иде у прилог. И нека вам се испуне све жеље - али само оне које сте заслужили.

Срећна нова 2010!

среда, 30. децембар 2009.

Драги Деда Мразе...

У данашњем "Фајненшел тајмсу" (Financial Times) осванула је необична новогодишња честитка Империји и њеном протекторату познатом као Босна и Херцеговина. У коментару који су потписала два аутора и чак три "сарадника", вапије се за интервенцијом "међународне заједнице" у БиХ, коју дабоме угрожавају зли Срби. Превод текста постављен је данас на НСПМ.

Све је у том коментару патворено, од наводне бриге за БиХ до позивања на демократију. Чак је и идентитет аутора калкулисан - пошто је ФТ британски лист, потписници су Британци, већ нам познати пропали политичар и бивши вицекраљ БиХ Педи Ешдаун и Вилијам Хејг, конзервативац и будући министар иностраних дела када и ако његова странка добије предстојеће изборе. Једино је србофобија искрена и отворена.

Али није ово само измишљотина доконих Британаца; на тексту је радила цела комисија, у којој су већину чинили Американци. Потписани су Мортон Абрамовиц, оснивач Међународне кризне групе; Џејмс О'Брајен, бивши специјални изасланик Мадлен Олбрајт за Балкан; и Џим Хупер, некадашњи директор МКГ и још пар "невладиних" организација које су лобирале за интервенцију на Балкану.

Са таквим ауторима, садржај самог коментара нити је нов нити је изненађујући. Али ови професионални интервенционисти су изгледа довољно очајни да међу већ познате небулозе уврсте и ову, кристално јасну формулацију своје визије БиХ:

Енергичан међународни приступ мора бити усредсређен на једини циљ: на једну централну владу Босне која је довољно ефикасна да испуни своје одговорности за чланство у ЕУ и НАТО. Сваки босански вођа мора да буде за ову једноставну идеју или против ње, али и да се суочи са консеквенцама свог одговора на то питање.


Дакле, међународни душебрижници би да направе БиХ по принципу "Ein Land, Ein Volk, Ein Führer". Кад би још само нашли и "оца нације," као што је ономад Ешдаун тепао Изетбеговићу на џенази... Али Босна није једна земља, у њој не живи један народ, и зато не може да има нити једну владу, ни само једног вођу. Ма колико то хтела братија потписана овде, али и њихови штићеници у самој БиХ. Лако је, уосталом, туђим млатити глогиње...

Јасно је мени што је ово друштванце толико опседнуто обезбеђивањем политичког капитала које су стекли у протеклих 20 година као инвеститори у пројекту Криви Србе за Све. Али Империја просто нема чиме да им испуни ове пусте жеље. Не знам јесу ли Ешдаун, Хејг, Абрамовиц, О'Брајен и Хупер добили допис, али САД има вишеструко већи дуг него бруто друштвени производ, а сва војска је било у Ираку, било у Авганистану, било код психијатра по повратку из њих. Откуд им образ (добро де, немају га) да ово објаве у финансијским новинама, у мору вести о банкротима и слободном паду фунте и долара?

Можда су мислили да ће Деда Мраз да им испуни ову жељу, па су је темпирали за крај 2009? Само, ем што су погрешили адресу (ФТ није баш Северни пол), ем што су њихови демократски, мултикултурни и мултиетнички Једнобосанци Деда Мраза - забранили.

петак, 25. децембар 2009.

Дискриминација, Босна и мир

Европски суд за људска права у Стразбуру одлучио је у уторак да Устав БиХ (тј. анекс 4. дејтонског мировног споразума) дискриминише против мањинских заједница, јер предвиђа да у Председништву те државе седе само Хрвати, Муслимани (”Бошњаци”) или Срби. Ако се неко декларише као Јеврејин, Ром или шта већ, нема право да се кандидује. Успут буди речено, то право немају ни Срби из Федерације, ни Муслимани ни Хрвати из Српске, нити било ко од становника Дистрикта Брчко (али њега је накнадно створила ”међународна заједница,” па је то онда њихов проблем). Промене устава су, дакле, обавезне ако БиХ хоће да поштује међународне конвенције које је прихватила као надређене сопственим законима.

Ово су, дабоме, једва дочекали Харис Силајџић и његова ”Странка за БиХ” као наводни доказ да је Дејтон нелегитиман и да га треба рушити.

Устави су средство, а не циљ. Циљ је успостављање управе која би служила потребама становника државе. Становника - не политичара, којима се жури у ЕУ само да би тиме озваничили свој феудални статус и постали имуни на могућност да их неко смени. Ето вам Тони Блер као типичан пример, или још боље, пропали либерал-демократа Педи Ешдаун.

Објашњавајући збуњеним западњацима како капитализам може да функционише у Кини која је наставила да се декларише као комунистичка земља, Денг Хсиаопинг је једном приликом рекао, ”Није важно које је боје мачка. Важно је да лови мишеве.” У БиХ, нажалост, предмет спора није боја мачке, већ ко ће да буде мачка - а ко миш.

Свакако да би било идеално када би етничка припадност председника БиХ била небитна. Али да би се то десило, државне институције треба да имају тек минимум власти; ако држава није у стању да угрози права било којег народа, Срби, Хрвати и Муслимани не би мислили да морају да се боре за превласт.

Таква БиХ је нажалост неспојива са микротиранијом каква је ЕУ. Из Брисела се захтева да БиХ постане стандардна, свемоћна држава. А то значи да ће Срби, Хрвати и Муслимани наставити да се туку око тога ко ће да том државом влада. Било путем медија, путем блокаде политичког процеса, тужакањем по судовима - или, не дао Бог, оружјем.

Ако ће Босна икада да буде мирна, народи који у њој живе морају да седну и договоре се под којим условима могу да живе заједно - или, ако такви услови не постоје, да се разиђу како најбоље знају. Било какав покушај ма којег народа да игнорише постојање друга два или просто наметне своју концепцију на њихову штету довешће - опет - до рата. Можда то неки и прижељкују, убеђени да им је мало недостајало до ”коначне побједе” прошли пут, све док ”перфидни Запад” није њих онако невине жртве издао наметањем дејтонског договора. Али то је перверзија историје, и то треба да се каже.

Дејтонски устав има многе мане, од којих је једна сигурно третман мањинских заједница. Али то је и даље једина ствар која спречава повратак у хаос 1992-1995. Годинама упорног разарања у име неке митске ”функционалне” и ”бриселске” БиХ, тај споразум је готово сасвим избрисан, и од њега је остало тек неколико изкрзаних нити које још држе БиХ на окупу. Какви год им били мотиви, људи који нападају те преостале нити нису миротворци, и не доносе ништа добро заједницама које предводе, било да се ради о Србима, Хрватима, Муслиманима, Ромима или Јеврејима.

среда, 23. децембар 2009.

Пресецање паучине

Док се борите са зимом и снегом и припремате за новогодишње и божићне празнике, нађите времена да прочитате један изузетан есеј. "Паукова мрежа психолошке окупације Србије", аутора Бошка Обрадовића, налази се на сајту Двери.

Сећам се да сам у једној дискусији о америчком образовном систему чуо тезу која отприлике гласи овако: "Ако хоћете да створите незналице, не морате их учити погрешним одговорима. Довољно је да их научите да постављају погрешна питања. " Обрадовић објашњава да је у данашњој Србији на делу један политичко-медијски експеримент да се цели народ издресира да поставља погрешна питања, односно да постане имун на сваку мисао о сопственој добробити.

"Паукова мрежа" на једном месту окупља и неке теме које сте имали прилике да читате и овде, од историјског идентитета и континуитета, преко питања карактера, до лажних дихотомија и избора који то нису.

У потпуности се слажем са Обрадовићевом тезом да је "лично и свенародно ослобођење од ових наметнутих медијско-идеолошких матрица предуслов не само сваког друштвеног активизма и успеха, већ и голог духовног и физичког опстанка српског народа."

Прочитајте овај текст и пресеците пропагандну паучину. Себе ради.

недеља, 20. децембар 2009.

НАТО

Сваки пут кад помислим да је ово дно дна и да горе више не може, неко из хунте која тренутно влада Србијом покаже ми да сам се преварио. Не знам зашто ме изненађује што се људи који су се званично одрекли морала и достојанства понашају неморално и ничега не стиде. Ваљда зато што ја још увек верујем и у морал и у част, па ми је то ”слепа тачка”. Могу да појмим да постоје и неморални и бестидни, али не могу да предвидим како ће да се понашају, јер једноставно не умем да размишљам попут њих.

Отуд ме чуди прича у Србији ових дана о приступању НАТО. Нија та прича ништа ново; још у августу сам дао интервју Фонду Слободан Јовановић о том питању, све се чудећи зашто се о томе уопште разговара, а камоли у тако неутралним тоновима. Као да се протекле две деценије уопште нису десиле!

Можда је у томе ствар. Демократура би да нас набеди, у најбољој традицији своје идеолошке претече, да је историја почела 5. октобра 2000. Исто тако, инсистира да су ”наша” злодела тако грозна и неопростива да о њима стално треба да се говори и за њих се константно испашта, док су сва непочинства других или измишљена или преко њих треба прећи у духу ”добросуседских односа”. Подсећа ли вас ово на нешто?

Само, историја није почела 5. октобра 2000, нити се завршила у јулу 2008. Улога НАТО у југословенској кризи почиње већ 1992, када је Алијанса на себе преузела спровођење УН ембарга на оружје (који је, дабоме, селективно кршен у корист ”невиних жртава”), али и зоне забране летења у БиХ. Е сад што би АВАКС-и ”зажмурели” када су авиони ХВ митраљирали избегличке колоне на петровачкој цести, или када би хеликоптери АРБиХ превозили оружје, официре и материјал... ситнице, је ли. Бродови НАТО су, успут, спроводили и поморску контролу санкција УН према СР Југославији.

НАТО је потом великодушно понудио да реагује на повреде ”заштићених зона” у БиХ. Бомбардери Алијансе су прво наступали по наређењу централе УН у Њујорку, али је убрзо затим тај ”двојни кључ” укинут и НАТО је слао бомбардере по сопственој одлуци. Увек против ”агресора,” дабоме. Кулминација ове постепене интервенције је била у лето 1995, када је НАТО покренуо општи напад на РС операцијом ”Намерна сила” (Deliberate Force), који је нама тако драг Ричард Холбрук описао као ”бомбе за мир.” Притом је НАТО авијација пружала директну подршку копненој офанзиви ХВ и АРБиХ, којом приликом је уништена РСК, а протерано неких триста хиљада људи, што са територија данашње Хрватске, што из западних крајева БиХ насељених Србима. Јер, ако су Срби узрок рата, онда се мир успоставља уништењем Срба, дабоме.

Истовремено су ”мировњаци” УН скинули своје плаве беретке и открили се као интервентне снаге НАТО, које су онда запуцале по положајима ВРС из топова, тенкова и чега све већ не. Када је после Дејтонског споразума успостављен ИФОР, мировна мисија под командом (гле чуда) НАТО, њени први чланови били су дојучерашњи војници УНПРОФОР-а, сада у сопственим униформама.

Добро де, овај део НАТО историје није познат свим Србима, поготово онима источно од Дрине којима је било тешко и претешко што због санкција нису могли да купују нове патике, а кога брига за оне ”босанце” и ”крајишнике” што гину и остају без крова над главом. Што се нису лепо поклонили добронамерним властима Туђмана и Изетбеговића, па да сви боље живимо!

Милошћу НАТО, ни они нису остали ускраћени за благодети Алијансе. Прво је у лето 1998. Америка пружила подршку терористима ”ОВК”, да би онда НАТО запретио бомбардовањем Србије (!) у октобру, због наводне ”хуманитарне катастрофе” на Космету. Иако је ОВК већ била разбијена и неутралисана (по други пут!), власт Слободана Милошевића је пристала да повуче војску и омогући улазак ”посматрачке мисије ОЕБС,” коју су чинили махом војни обавештајци НАТО земаља. Уз њихову помоћ, ОВК је повратила снагу и у јануару 1999. извела ”операцију Рачак,” која је на западу представљена као масакр недужних цивила. Уследио је ултиматум из Рамбујеа и напад НАТО на тадашњу СРЈ у марту.

Ваљда не морам да подсећам да су ”демократске” НАТО бомбе убијале без дискриминације, по аутобусима, возовима, пијацама, мостовима, тоалетима... Али ко је крив Србима што је НАТО морао да их бомбардује! Што се нису лепо безусловно предали, к’о сав нормалан свет?

Милошевић се на крају и предао, све мислећи да ће НАТО да поштује договор. И шта би? Стотине хиљада Срба, Рома, и не-Албанаца уопште истерано је са Космета на нож, њихова имовина опљачкана или попаљена. НАТО је мирно гледао како албански терористи ”ослобађају” покрајину. За девет година мандата УНМИК-а, нити један једини убица, пљачкаш, силоватељ или нападач Срба није ухапшен, а камоли осуђен.

Једини изузетак само потврђује правило: Фљорим Ејупи је ухапшен после бомбашког напада на аутобус пун Срба код Подујева 2001. Он је ”побегао” из америчке тврђаве Бондстил, да би га онда после неколико година ипак ухватили 2008. године. УНМИК-ов суд је осудио Ејупија на 40 година затвора, али га је ”мисија реда и закона” ЕУ у пролеће 2009. ослободила!

У марту 2004, многе (мада не све) НАТО трупе су у својим бункерима исто тако гледале како десетине хиљада Албанаца пале српска села и руше цркве и манастире. Само су неки међу њима (нпр. Чеси) сачували образ и радили оно што им је на папиру и био посао: штитили цивиле од насиља. Тродневно дивљање Албанаца заустављено је оне секунде када су на њих припуцали Американци. Тек да се зна ко је газда.

И уместо да погром буде хладан туш и освести јавност на НАТО Западу шта се заиста дешава у окупираној српској покрајини, пропагандна машина га је искористила као кључни аргумент за ”Независно Косово”! Та квазидржава проглашена је у фебруару 2008, када је процењено да је неутралисан отпор у Србији. Прво признање НДК стигло је из Авганистана, земље под окупацијом САД и НАТО.

Имајући све ово на уму, зашто онда уопште разговарамо о било каквим односима са НАТО, а камоли уласку у Алијансу? Све да су у Бриселу и Монсу сами анђели, и да сада деле бомбоне уместо ракета а уместо захтева за куповину скупог оружја долазе са коферима пара (као што су ономад амерички агенти ”помагали” ДОС), зар смемо да заборавимо, да опростимо? Штавише, да прихватимо да су сва ова злодела у ствари била праведна, а да смо ми у ствари грешни и да смо све ово заслужили?

Од 5. октобра наовамо, са малим варијацијама, Србијом влада режим који управо тако размишља. Војску која је 78 дана успешно одолевала најмоћнијој војној коалицији на свету су ”реформисали” до глади и ништавила. Садашњи министар, којег неки само пола у шали зову ШуНАТОвац, вели да Србија мора да ратује у Авганистану - али да нипошто не сме да ратује да би одбранила себе и своју територију! Исто мисли и некадашњи министар војни а сада председник, Борис Тадић.

НАТОфили причају о некаквим стратешким интересима Србије, али никако да кажу шта су ти интереси. Да оно мало војске што је остало постану јањичари Беле Куће и Барака Блаженог у светим ратовима за ”демократију и људска права”? Да Србија престане да буде ”реметилачки фактор” на Балкану тако што ће и физички да нестане, и тиме заслужи вечну захвалност (ха!) НАТО и ЕУ?

Као што рекох, то су људи који се ничега не стиде. Сваки покушај да се с њима расправља о моралности било чега је апсолутно беспредметан. Али ваљда нас има који нисмо такви, који не могу да признају непостојећу кривицу, не могу зло да прогласе за правду а силу за закон, не могу да оправдају убијање деце по Авганистану а забораве убијену децу по Србији. За нас, НАТО није питање ни неког фантомског стратешког интереса, ни неке фантомске демократије, већ врло стварно питање очувања последњег грама достојанства нас као људи и као народа.

среда, 16. децембар 2009.

Коме извињење?

Пита се Владимир Јевтић, у коментару дана на НСПМ, коме Србија треба да се извињава? Ово апропо интервјуа Хариса Силајџића првом листу Друге Србије, у коме је тражио ”званичан, цивилизован акт извињења” од Београда.

Ниједне добронамерне новине не би давале медијски простор Силајџићу, човеку који је 1992 на сав глас вриштао о некаквих 250.000 побијених Муслимана (а коначни биланс рата је био неких 100.000 људи, од којих 30.000 Срба), па после о 60.000 силованих Муслиманки, ”геноциду” у Бихаћу, Горажду, и где све не. Силајџић је ноторни лажов и преварант. У свом сопственом народу важи за посебно кварног политичара. Какво право има он да тражи ”цивилизовано” или било какво друго извињење, када он са цивилизованим понашањем нема никакве везе?

Јевтић прелази преко тога, и упушта се у дискусију недавне одлуке страног тужиоца да обустави процес против виновника масакра колоне ЈНА која се у мају 1992 повлачила из Тузле. То наводи као пример лицемерја. Као, све су стране чиниле злочине (јесу), па онда извињења морају да буду обострана. С дужним поштовањем, али ово је наивно.

Загреб и Сарајево су све ове године савршено доследни у убеђењу које без оклевања и на сав глас деле с било ким ко жели да их слуша: за све су криви само и искључиво Срби, ми (Хрвати или ”Бошњаци”) смо апсолутно невини и шта год да смо урадили током ратова је савршено оправдано јер смо се ми ”само бранили” (још један Силајџићев бисер). Неслагање са овом Званичном Истином, макар и минимално, аутоматски повлачи оптужбу за ”негирање геноцида”.

Ово је Јевтићу итекако јасно, јер каже да:

Само наша власт и невладине организације признају да су Срби чинили ратне злочине, за разлику од наших суседа, који не само да се по том питању и не изјашњавају, већ ратне злочине који су почињени од њихових држављана славе као некакве победе и ослобођења.


Али, да ли то значи да он призива неку сарајевску или загребачку Наташу Кандић? Сумњам. И сумњам да он заиста сматра да је овај српски мазохизам добар или пожељан. Јер, ови што живе од приче о српској кривици, што у Влади што у Невлади, не причају ту причу зато што верују да су сви чинили злочине, или из неке искрене родољубиве самокритичности, већ зато што сматрају (чиме год били мотивисани) да су Срби стварно одговорни за све оне злочине за које их оптужују примери праведности и врлине у Загребу, Сарајеву, Бриселу, Вашингтону и Хагу. Једно је бити свестан човекове способности да чини зло, а нешто сасвим друго веровати у наметнуте најцрње измишљотине о сопственом народу.

Уопште не знам откуд Србима у Србији ова опсесија некаквим добросуседским односима са народима који су највише допринели уништењу некада заједничке нам државе и дали све од себе у потоњим ратовима да на територијама које су присвојили остане што мање Срба. И данас, 14 година после Дејтона, и једни и други према Србима манифестују искључиво мржњу и непријатељство.

Овај исти Силајџић је лајао кад је Тадић манекенисао око неке школе на Палама, а просто кевтао од задовољства када је убрзо потом у Сарајеву турски министар иностраних дела причао бајке о повратку Османлија. Месић је ономад поносно ”испунио задатак” рушења Југославије, а сад прича да ју је једини он бранио од ”великосрпске агресије” (!). Његове дипломате се у међувремену такмиче да боље, више и јаче од Американаца подрже ”Независну државу Косова.” О каквим онда добросуседским односима може бити реч? У којој паралелној димензији? Најгоре од свега је што се овакво понашање хрватских и муслиманских лидера међу Србима правда као некаква реакција на тобожње српске злочине, иако се ради о апсолутној замени теза.

После 1945 су у име ”братства и јединства” Срби заборавили и опростили и усташе и Јасеновац и пасја гробља, а прихватили фантомску кривицу за ”геноцидне” четнике и ”великосрпског” краља, да не би приговарали стварању република и покрајина, нових језика и нација... Сада се та матрица опет понавља, у име некаквих ЕУроатлантских интеграција. Има ту подоста ироније, али је такво понашање по својим последицама напросто злочиначко.

недеља, 13. децембар 2009.

Ко игра за рају, и занемарује тактику...

У данашњем Новом Репортеру има интервју са Срђом Трифковићем, из којег произилази веома јасна порука: у САД не постоји „српски лоби“, а они што се претварају да лобирају за српску ствар немају никаквог ефекта.

А баш сам јуче читао саопштење које је нека лобистичка агенција послала на интернет, како се ето чак и на Институту за мир (чија је балканска секција иначе бастион антисрпске политике) експерти слажу да су насилна централизација БиХ и наметање уставних промена лоше и непожељне ствари. Сад ми је жао што нисам отишао на тај округли сто у Институту, да чујем шта се стварно тамо говорило - али чисто сумњам да је закључак био баш такав, имајући у виду учеснике, све ветеране Клинтоновог Drang nach Serbien.

И падну ми на памет речи једне песме (ако се тако може назвати) Забрањеног пушења: „Ко игра за рају, и занемарује тактику, завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику.“

Лобирање је у Америци озбиљна ствар. Не може се тек тако платити нека агенција да напише пар саопштења, или сними ТВ рекламу. Лобирањем се баве људи који имају везе, који су за време службовања у америчком политичком систему створили мрежу познанстава, па су онда прешли у приватни сектор и живе од наплате тог свог приступа кулоарима моћи. Ако мислите „еј, па то се ради и код нас...“ онда сте сасвим у праву. Само што код нас систем везе и протекције углавном делује у сенци, баш као и све остало, за Американце је то отворени бизнис - баш као и све остало. Са све правилима и прописима, дабоме.

Међутим, мене нимало не изненађује што у Америци нема „српског лобија“, с обзиром на околности. Американци су врло мало знали о Србима, пошто су скоро цели ХХ век знали само и једино за Југославију. У хаосу који је настао разбијањем Југославије почетком деведесетих, дошло је до поклапања антисрпске пропаганде са политичким интересима у Вашингтону, па је створена слика о Србима као геноцидним агресорима, дивљацима, злочинцима, зверима, васкрслим нацистима, итд. На тој причи су многе медијске и политичке фигуре стекле што монетарни што политички капитал, и у интересу им је да га сачувају. Иако данас више нема оне свакодневне србофобичне хистерије какве је било деведесетих, она се врло лако и брзо може „подгрејати“ по потреби. Ово је посебно значајно зато што су ти „улагачи у банку српске кривице“ (како то једном рече један мој колега) данас опет на власти у Вашингтону.

Тренутак за покушај промене антисрпског става у Вашингтону је био јануар 2001, после неочекиваног избора Џорџа Буша млађег за императора. После осам година столовања, Клинтонова камарила је напуштала државне фотеље и селила се преко улице у „независне“ и „невладине“ институте и фондације. Бушови кадрови су имали или врло мало везе са балканском кризом, или су је посматрали кроз призму отпора Клинтоновој политици. Тих првих неколико месеци нове власти су од одлучујућег значаја за лобисте. Да је тада нешто учињено, можда би се слика о Србима променила, а с њом и политика Империје.

Али у том савршеном тренутку, Србијом је владао ДОС. Власт, освојену петооктобарским превратом и потврђену формалним изборима у децембру, држали су људи које су припремали амерички „демократизатори“ на семинарима у Будимпешти и Сентандреји, који су за то били плаћени „коферима новчаница прокријумчарених преко границе“ (Њујорк Тајмс, 19. септембар 2000). Неки међу њима су били плаћеници, којима на памет није падало да доводе у питање било који став својих вашингтонских налогодаваца. Други су наивно веровали у слатку лаж да је непријатељство Америке према Србима било питање демократије, а не геополитике. Трећи су, опет, били превише забављени преузимањем свих полуга власти и моћи у самој Србији, а ко ће још о Американцима да брине!

Тренутак је онда прошао. На балканским десковима у Стејт Департменту остали су људи из Клинтоновог доба, акционари у „банци српске кривице“. Бушов режим је чистом инерцијом наставио србофобичну политику свог претходника. Србији се указала још једна полу-прилика, у лето и јесен 2004. У табору Бушовог противкандидата, демократе Џона Керија, били су и Весли Кларк, и Ричард Холбрук, и Сорош... Чак су се неки Амерички Срби, ноторно скептични и невољни да „таласају“, покренули и повели кампању гласања за Буша, како би спречили повратак на старо. Кери је изгубио изборе, али је Буш већ у пролеће 2005. у потпуности усвојио балканску политику својих противника, и повео џихад за „независно Косово“.

Врхунац те политике није било проглашење НДК у фебруару 2008, већ реизбор Бориса Тадића за председника Србије, а потом и коалиција његових демократа са „реформисаним“ социјалистима, којој су кумовали Вашингтон и Лондон. Чак и да Барак Обама није победио на изборима у новембру, власт у Србији - у потпуности поданичка према Вашингтону, али и Бриселу - не би мрднула прстом да се у Америци имало промени мрачна слика о Србима. Да се господари не увреде, је ли.

Промена слике о Србима у Америци је изузетно тежак задатак, али није немогућ. Политичким и медијским естаблишментом опет доминирају они који су стекли огроман капитал на лажима о распаду Југославије и улози Срба у томе. Из пехара србофобије сада су пили и демократе и републиканци. Колико год Обама обећао „промене“, сви његови спољнополитички кадрови су повратници из Клинтоновог времена, од Хилари наниже. Борба против ове структуре моћи саопштењима за штампу је поткопавање Кинеског зида чачкалицом. Српској причи може помоћи једино неки лобиста већег калибра, отпоран на медијску хајку да „представља геноцидне злочинце“ коју ће лобисти неких других народа и држава да потегну првом приликом. Можда таква особа не постоји. Можда у Вашингтону нема никога ко би за било какве паре хтео да представља Србе. Али ако Срби никога не питају, како ће знати да је то заиста случај?

Ово су, дакако, само оперативни проблеми лобирања у Америци. Основни проблем је дефинисање српског националног интереса и његових конкретних манифестација (нпр. територије). Садашња власт у Београду за то нити је способна, нити је вољна. Власт у Бања Луци има своје проблеме, и брани сопствени опстанак како зна и уме (мада ни њима саопштења неће претерано помоћи). Тек када сами Срби буду знали за шта се боре, може да се размишља како да се део те борбе организује и кроз лобирање у Вашингтону. Дотад је све друго само „играње за рају“... 

уторак, 01. децембар 2009.

Бугарски услов

У недељу, 29. новембра, софијске Новините пренеле су саопштење партије ВМРО-БНД, у којем се од Србије захтева територија предата мировним споразумом из 1919:



У саопштењу ВМРО-БНД се каже:

“Инсистирамо да бугарска влада јасно сaопшти властима у Србији да будућност било каквих разоговoра о приступању Србије ЕУ зависи од судбине Западних Страна. Док оне не буду враћене Бугарској, инсистираћемо да Србија сместа тим територијама да аутономију сличну оној у Војводини.”


Да ли су у "Скупштини Србије" били упознати са овим сaопштењем када су јуче усвојили срамотни Статут квазидржаве Чанковије? Ако нису, зашто нису? А ако јесу, онда немају никакав изговор да то што су усвојили није у сваком могућем смислу издаја.

Погледајте мало карту дату горе, коју су објавиле Новините. Итекако је значајно да Бугари не траже "поврат" територија ни од Грчке, ни од Македоније (коју, додуше, свакако постепено анектирају), већ само од Србије.

А зашто и не би? На Србију је отворена сезона лова још 1999, када је НАТО окупирао Косово у име УЧК. Али тек је петооктобарским пучем и доласком ДОС-а на власт обезбеђено да Србија свом комадању неће пружити никакав отпор. Сетимо се само како је говорио немачки амбасадор Цобел, који је све ово мање-више најавио пре три године!

У следећу фазу пројекта се прешло 2008, проглашењем "Независне државе Косова" и устоличавањем Жуте коалиције. Њима припада та сумњива "част" да су једина власт у историји која не само да храбри хијене са стране да глођу још живо тело сопствене државе, већ у том глодању са ентузијазмом и сами учествују.

Жуте се, дабоме, не тиче што Србија нестаје, покрајину по регион, нахију по санџак. Када у потпуности распарчају земљу, а у оно што је преостало позову рестаурирану Аустро-Угарску да "заведе ред" и коначно се освети за 1918, узеће поносно своје беле шенгене и повући се у заслужену пензију негде на Запад. А њиховим лаковерним поданицима остаће сан у недочекану бољу будућност и кошмар живота у ЕУропству. Тога ради су, ваљда, шетали, ударали у шерпе и палили скупштину. Онако, демократски.