„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 21. септембар 2009.

Пауза

Следеће две недеље путујем, па очекујте нове текстове тек друге недеље октобра. Сигурно ће да их буде; живимо у занимљивим временима.

петак, 18. септембар 2009.

Парадирање

За 20. септембар је у Београду заказана „Парада поноса“, манифестација хомо- и транс-сексуалаца увезена са милог нам Запада. Сасвим разумљиво, око тога се повела жучна расправа. С једне стране су невладници који Параду организују, и њихови спонзори у Невлади, који Параду сматрају врхунским остварењем толеранције, цивилизације и митских ЕУроатлантских вредности.

Са друге стране су многобројни, али хетерогени противници. На пример, Двери су прошлог викенда организовале „Породичну шетњу“. Покрет 1389 намерава да одржи ненасилну „журку“ вече пре Параде. Али ту су и навијачи и организације попут „Образа“, које намеравају да се силом супротставе парадирању хомосексуалаца.

Много је тинте и електрона и магнетних таласа потрошено на аргументе једних и других (и трећих, петих и десетих), па не бих да доприносим какофонији. Покушаћу, међутим, да укажем на неке мање очигледне аспекте целог овог циркуса.

Прво да појасним мој став о хомосексуалцима. Нисам убеђен аргументима да је то урођена појава, већ то сматрам за животни стил и ствар избора. Даље, мислим да је тај избор погрешан и друштвено непожељан - али истовремено не мислим да би требало да буде и противзаконит. Шта одрасле особе добровољно раде у спаваћој соби није и не треба да буде државна брига. Принцип којим се водим је „Живи и пусти друге да живе“. Другим речима, толеранција.

Проблем је, дабоме, у томе што се Парада не дешава у спаваћој соби, већ насред улице. Дакле, то није израз слободе говора или слободе организовања, већ узурпација јавног простора у сврху афирмације једног животног стила, избора и политички конструисаног идентитета. Не ради се ни о каквом протесту против угрожавања људских права хомосексуалаца; да је о томе реч, догађај у недељу би се звао рецимо „Протест за једнака права“ или томе слично. Али параде традиционално организују победничке војске. А ово је још и парада поноса - дакле, не само захтев за толеранцијом различитости, већ набијање те различитости на нос окружењу.

Тога су итекако свесни како хомосексуални активисти, тако и државни органи који их спонзоришу. Што ме доводи до другог проблема са Парадом. Наиме, у земљи која је задуженија него што је дужнички роб СФРЈ икада била, у којој стотине хиљада гладују, десетине хиљада копају по ђубрету а од привреде нема више шта да се опљачка, држава одваја из буџета новац за „Параду поноса“!

Ваљда не знајући за ово, неки самозвани либертаријанци већ су изједначили Параду са Породичном шетњом. Као, и једно и друго су етатизам. Што би ономад рекао Оливер Млакар, „Да, али није битно“. Јер „Породична шетња“ је остварена у организацији тзв. цивилног друштва, без државних субвенција и присиле. Можда њени организатори прижељкују да држава наметне њихове моралне норме (које су, успут, став већине становника Србије), што је свакако погрешно са слободарског становишта, али они за остварење те жеље немају ни средство ни прилику. Насупрот томе, један од организатора Параде је управо држава, која тиме чини насиље против имовине (конфисковане од народа кроз порез), против слободе (наметањем хомосексуалних вредности и животног стила), па и против живота, стварајући атмосферу у којој насиље са потенцијално смртоносним исходом постаје малтене извесно. Према томе, овакво поређење је не само неумесно, већ и нетачно.

Уосталом, зашто би политички хомосексуализам истинским либертаријанцима био прихватљивији од, рецимо, политичког расизма?

Донекле сам разочаран и конзервативним критикама, типа „шта ли раде ови министри, па ово су двоструки аршини“ и томе слично. Не зато што нису истините, већ опет зато што то није битно. Јер, мислим да је свак иоле мислећи већ одавно апсолвирао да логика и разум немају додирних тачака са тзв. Другом Србијом, односно Невладом која у њено име делује.

Ево јуче сам баш коментарисао силовање памети произвољном дефиницијом „нормалности“ коју је понудио један политичар. Али ми већ годинама постојимо у свету где су скоро сви релевантни појмови небулозно дефинисани. Ко то још може да сувисло објасни шта је то демократија, шта се подразумева под слободом, шта су то људска права? Комесари тзв. Друге Србије на све то спремно одговарају: те речи значе шта год ми хоћемо да значе у датом тренутку. Дакле, све што они раде је демократски, а све што раде њихови противници је фашизам. А то је управо она врста моралног релативизма коју су некада практиковали фашисти, нацисти и комунисти, а данас „демократе“ на Западу.

Пре него што уопште можете да разговарате, морате да дефинишете оквир расправе. Свака дискусија са људима који размишљају у овим оквирима је беспредметна, јер под истим речима подразумевате различите, често сасвим супротне, ствари. Нажалост, после дводеценијске „транзиције“ и вишедеценијске владавине комунизма, логика и нормалност су до те мере поремећени да није више довољно рећи „па ваљда је свима јасно да је Х то и то“ већ се мора рећи и зашто је Х то и то. Чисто да не буде забуне.

С тим на уму, постаје јасније зашто се разилазим са НСПМ и Дверима (између осталих) у једном врло важном убеђењу. Наиме, они верују да држава треба да има одређену „васпитну функцију“ (Слободан Антонић) док ја ту тезу апсолутно одбацујем. Друштво је то које васпитава, убеђивањем и резоновањем, па и психолошким притиском. Држава не убеђује, она намеће то што хоће, силом.

Уосталом, држава се и дефинише као монопол силе на одређеној територији, који је прихваћен зарад заштите живота и имовине од насиља појединаца (криминала) и организованих странаца (агресије). Све остало - медицина, школовање, социјални рад, штимовање цене малина - све је то надоградња, накнадно учитавање и узурпација друштвених функција. Симболи сваке државе су пендрек и пушка. Али кад држава не може или неће да обавља своје основне функције - као што Србија под Невладом одбија да брани, или чак руши, интегритет земље - онда не може ни оне узурпиране да обавља ништа боље.

Где онда у свему томе стоји Парада? Знам да ће неко рећи: „Па добро, Соколе, јел'ти то онда мислиш да треба да бију педере, шта?“ Мој приступ је више толеранција кроз капитализам. Шта год човек мислио о хомосексуалцима, они су овде само оруђе у рукама невладничког естаблишмента, средство којим се врши насилна „промена кода“ у народу. То је прави проблем, то је стварни непријатељ. А кола се ломе на педерима, који су ушли у причу мислећи да им Невлада чини услугу. Заборавили, ваљда, ону народну: „ко с' ђаволом тикве сади...“ С тим треба да рачунају и они који ће у недељу хтети физички да насрну на Параду: она се и организује као провокација, да би дошло до неког испада, како би онда Невлада могла да донесе још строжије законе против било каквог отпора.

За крај, споменуо бих још једну ствар о којој нисам чуо ама баш ништа. Наиме, није ми познато да је Исламска верска заједница реаговала, иако се Парада поклапа са највећим муслиманским празником, рамазанским Бајрамом.

Прошле године је у Сарајеву већа група исламиста напала учеснике и госте затворене изложбе „геј“ уметности - дакле, догађаја далеко дискретнијег од параде главном градском улицом. Исламска заједница БиХ напад је подржала и правдала тиме што је одржавање такве манифестације током Рамазана „увреда“ и „провокација“. Па шта ли је онда Парада поноса у Београду за Бајрам? Можда је реис Зилкић фин човек па неће да таласа, али сасвим је примерено да се огласи овом приликом. По ћутању нису познати ни муфтија Зукорлић ни његов шеф, сарајевски реис Мустафа Церић, али сада свеједно ћуте. Искрено ме занима зашто.

четвртак, 17. септембар 2009.

"Нормални" Николић

Томислав Николић, некадашња радикална бабарога „демократских реформиста“ а данас послушна напредна овчица Бориса Лепог, вели за Време:
„Желим да одем тамо (у Вашингтон - прим С.С.) да се види да сам, прво, нормалан човек, а друго, да су односи те државе према Србији нормални и да могу да буду нормални без обзира на промену власти.“
Овим се отвара питање шта то „нормалност“ значи, по Николићу? Јер ако су „нормални“ односи две државе у којима једна опседа, сатанизује, бомбардује, убија, и окупира (са све осмехом) ову другу, а „нормалност“ неког политичара се доказује доласком у Вашингтон по памет, онда се то не поклапа ни са каквом дефиницијом нормалног за коју сам ја икада чуо.

И онда Војислав Коштуница са Николићем сања некакву коалицију. Не зна се ко је „нормалнији“, стварно...

среда, 16. септембар 2009.

Алтернатива

У јучерашњем тексту споменуо сам "теретни култ" опонашања Америке (или ЕУропе), чији су поклоници многи источноевропски властодршци - између осталог, и наши. Иако тај култ агресивно режи да улазак у ЕУроатлантски обор ”нема алтернативу,” већ неко време на овом блогу покушавам да подстакнем размишљање да алтернативе итекако постоје и дискусију о томе шта би оне требало да буду.

Довољно је лоше што смо прихватили један наметнути систем државне и друштвене организације који нам је не само стран, већ је смишљено стваран како би нам чинио штету. Још горе је што у опсесији за некаквим ЕУропским идентитетом не само игноришемо већ и активно уништавамо све што је наше - аутентично, изворно, органско - под паролом "заосталости". А у тој хајци предњаче невладници бољшевичког морала и иностраних примања.

Али зашто да измишљамо топлу воду? Данас читам превод текста руског председника Димитрија Анатољевича Медведева, који се појавио 10. септембра у Газети (оригинал овде). Није то само председнички говор, већ манифест, визија будућности Русије.

Ово што Медведе пише је у ствари ”мапа пута” кроз тзв. транзицију. Притом вели да Русија мора да гради будућност на здравим темељима традиције и позитивним историјским тековинама (уз признање грешака и заблуда и напуштање лоших ”вредности” које су се наталожиле). Врло јасно одбацује имитацију Запада, али и квази-патриотизам олигарха чији интерес се састоји од контроле ресурса и пљачке земље и народа у сврху личног богаћења. У визији будућности Русије какву представља Медведев, нема места ни за њих ни за невладничке идолопоклонике Запада. Ово ће разбеснети Империју и њене вазале, али све нешто мислим да Медведева (и Владимира Путина) за то претерано и није брига.

Не бих сада и овде да препричавам шта је све Медведев рекао. Прочитајте текст и сами, па просудите. Али мишљења сам да овакав приступ друштву, држави, привреди и будућности нама далеко више одговара него постојећа квислиншка демократура ЕУроатлантског теретног култа. Овим нећу да кажем да би требало да имитирамо Русе уместо Запада - мада би то вероватно било мање штетно, будући да су нам они ближи и културно и историјски него тренутна "инспирација" - али свакако би требало да макар учимо на њиховом примеру. Кад већ нећемо на сопственом.

уторак, 15. септембар 2009.

Независна расправа, у америчком стилу

У мору електронских порука које примам свакодневно, ова ми је умало промакла: сутра, 16. септембра пре подне, у просторијама америчког Института за мир (United States Institute of Peace, илити УСИП) одржаће се трибина, шта ли, на тему ”Косово: европска држава или не?”

На први поглед звучи занимљиво. Зар нису баш Американци направили ”Независну државу Косова” и свим силама се труде да то представе као свршен чин које не подлеже расправи? А ево баш о томе расправљају. Какве ли дивне, модерне, цивилизоване демократије, оличене у напорима једне независне, невладине организације посвећене миру!

А сада озбиљно. Прво и пре свега, УСИП није никаква невладина организација, већ институт који у потпуности финансира америчка влада. Иако они тврде да су независни, у Америци се добро зна правило: чије паре, његова и музика. Уосталом, у УСИП-у раде већином кадровици Стејт департмента, како бивши тако они на привременој паузи. Симбиоза између Института и власти најбоље се огледа у чињеници да се ново здање УСИП-а тренутно гради преко пута Стејт департмента.

Што се саме трибине (или чега већ) тиче, на њој ће говорити Енђељуше Морина (директор ”Косовске иницијативе за стабилност”, шта год то било) и Сорен Јесен-Петерсен, кога се наша јавност сећа као намесника УН у окупираној покрајини и обожаватеља лика и дела његовог ”великог пријатеља” Рамуша Харединаја.

Није ми јасно ко ће од то двоје да говори у прилог оног ”не” из наслова трибине. Између Морине и Петерсена, чисто сумњам да ће директор УСИП-а за Балкан, добро нам познати Данијел Сервер, морати много да ”модерира”. Питање је само ко ће од њих троје више да се труди да убеди публику да нема државније, европејскије и независније државе од НДК. Не знам зашто троше дах, када ће у публици углавном да седе симпатизери НДК и садашње америчке политике на Балкану.

Можда ће доћи и неки надобудни новинарчић из Србије, па ће прекосутра у неким режимским новинама (а има ли другачијих?) да пише о томе како ”угледни амерички званичници” кажу то и то. Ако будемо посебне среће, ухватиће се неке погрешно преведене фразе, па ће уредници да ударе наслов ”Косово није европска држава” или томе слично, што дабоме неће имати никакве везе ни са остатком текста, ни са оним што је на скупу стварно речено.

Све ово је врло типично, нажалост. Овакве ”расправе” су норма у Вашингтону кад је реч о Балкану, а и другим стварима. У најбољем случају, кад хоће да се праве неутрални, доведу неког од невладника из Србије да кобајаги представља српску страну; најчешће управо тај невладник највише псује и пљује по Србима.

Ти што сами себе зову ”друга Србија” и што би да Србију утерају у ЕУропу (тј. у обор америчке Империје) са Србима или без њих, убише се да буду већи Американци од Американаца. Убацују енглеске изразе (често погрешне) у своје текстове, мислећи ваљда да тиме постају бољи или културнији од народа којег су се одрекли. Мени то, рецимо, не пада на памет - иако већ скоро 14 година живим овде и већ ми се дешава да неке изразе знам само на енглеском.

Ово није феномен ограничен само на невладнике. После ”петооктобарске револуције,” власти у Србији почеле су да имитирају симболе својих америчких господара. Мене то понајвише подсећа на теретни култ папуанских људождера. Ови су, наиме, током 2. светског рата гледали како авиони (”богови с неба”) испоручују залихе (”магични терет”) америчким трупама које су ту направиле базу, па су онда од трске и прућа правили имитације аеродрома како би нешто од тог чаробног терета дошло и до њих.

Можда су зато концепти демократије, слободе, модерних вредности, цивилизације и напретка какви се данас утерују по Србији не они стварни, већ имитација онога што под тим појмовима важи у Америци. Где, на пример, ово хорско певање у УСИП-у може да се представи као ”расправа.”

уторак, 8. септембар 2009.

Убице

Преносим у целини текст Фреда Рида (Fred Reed), некадашњег америчког маринца и новинара, данас колумнисте који живи у Мексику. Објављен је јуче, 7. септембра. Све грешке у преводу су моје, а сваки даљи коментар је сувишан.

Децу убијају, зар не?

Пре:


Џошуа Бернард

Подигла се граја на интернету данас због новинарке Асошијетед преса, Џули Џејкобсон, која је сликала мучну погибију једног маринца, 21-годишњег каплара Џошуе Бернарда. Када је њена фотографија објављена, министар одбране (ха!) Роберт Гејтс љутито је покушао да натера АП да је повуче. Њима на част, нису. Ево једног типичног описа догађаја, који сам нашао на интернету:

Гејтс је јуче после подне послао оштро писмо уреднику АП, Курлију. У писму се каже да Гејтс не може да замисли патњу Бернардове породице, и да је ”шокантан” Курлијев ”недостатак саосећања и здравог разума што је изабрао да објави фотографију њиховог осакаћеног детета на насловним страницама бројних новина. Овде се не ради о закону, политици или уставним правима, већ суштинској пристојности”.


Ова фотографија за мене има посебно значење. Пре много година, у исто тако бесмисленом рату који је водио још један министар без савести, и ја сам био 21-годишњи марински каплар. И ја сам био рањен, мада не толико тешко, и провео сам годину дана у морнаричкој болници у Бетезди. После тринаест операција ока, и даље сам законски слеп - а све као резултат идентичне спољне политике.

Мислим, кога брига, десило се. Мени је тренутно добро. Не плачи због мене, Аргентино. Ја сам жив - али овај момак није.

И то ми не да мира. Јер, због свега овога можда на то гледам другачије од осталих новинара и уредника. Осећам отровни бес и хоћу да завитлам флашом на хладног, професионалног бирократу, васркслог МакНамару, који има таман онолико војничког стажа као Звончица, а шаље децу да гину у земље које са Америком немају баш никакве везе.

Гејтс. Појмови ”пристојност” и ”несавесно” из његових уста базде на најгоре лицемерје. Гејтс је био директор ЦИА. ”Обавештајне” службе су морално смеће које цели свет презире, зато што муче, убијају и поткопавају државе, што за резултат има на стотине хиљада мртвих. КГВ, Мосад, ЦИА, Стази, Савак - све је то исто. Човек који руководи мучењем и убијањем нема право да говори о пристојности. Нема је ни трунке.

Тешко ми је да верујем како Гејтс осећа било какво саосећање са погинулим момком и његовом породицом. Ако нећеш да деца гину у Авганистану, немој да их шаљеш тамо. Он их шаље. Како онда може да му буде жао?

После:



Чисто да вам огади рат. Неких 6.000 америчких дечака овако је страдало, али су медији пажљиво сакрили те слике. Пентагон је побио далеко више цивила у Авганистану и Ираку, а број осакаћених Американаца мери се хиљадама. Данас на Antiwar.com читам текст Џоа Геловеја, кога се сећам из бироа УПИ у Сајгону, насловљен: ”Рат у Авганистану не вреди још једног америчког живота.” Слажем се. Ни авганског живота. Шта су они скривили?

Ту читам и други наслов, да је америчка авијација, савремена Легија Кондор, убила 95 Авганаца у још једном безумном бомбардовању. Ових дана, ми смо нацисти.

Зашто се онда Гејтс толико љути на ратне фотографије? Пропаганда. Она је у савременом рату од великог значаја. Америка је још увек демократија, иако једва. Ако се успавана и необавештена јавност икада пробуди из учмалости, рат је готов. Пентагону је то савршено јасно. Добро се сећају катастрофе у Азији. Данашњи генерали нису научили ништа из Вијетнама - воде идентичан рат идентично глупо - осим једне ствари: најопаснији непријатељ је америчка јавност. Ви. Ја. Победа над Талибанима није посебно важна, чак ни пожељна. Кад нема рата, нема унапређења, нема нових уговора за оружје. Али ако Талибани не могу да победе Пентагон, може америчка јавност.

Фотографије су смрт рату, децо. Убитачније су од мине поред пута. Гејтс не жели да успавана звер америчке јавности види право лице његових ратова.

А у рату може да се види много. На пример, маринац без трећине лица и са пола плућа, који кркља док се дави у сопственој крви. Осакаћена и умирућа деца, која последњим речима призивају свето тројство смртно рањених: мајку, жену, воду. Човек који се тресе као епилептичар док покушава да не умре, иако је погођен у главу. Јесте ли икада видели мозак после прострелне ране? Ја јесам. Изгледа као компот од јагода.

Гејтс не жели да ви то икада видите. Прво бисте се исповраћали, онда би купили флашу бурбона, па изашли на улицу. Он то добро зна. Си-би-ес би могао да заврши оба рата за седам дана, када би приказао шта се стварно дешава. Гејтс то не сме да дозволи. Све је пропаганда. Буш је забранио фотографије ковчега које авионима довозе кући, а ЦИА се очајнички супротставља објављивању слика мучења. Професионални садисти чине ствари од којих се нормалним људима повраћа.

Други проблем су војници. У овим хоби-ратовима, па чак и у време мира, најважније је да се регрутима не дозволи да мисле. За тридесет година ратног извештавања, био сам сведок овога свакодневно. Да данас одем у Авганистан, могао бих насамо са пуковником да расправљам о рату. Али кад бих споменуо војницима да нешто можда није како ваља, пуковник би подивљао. Одмах после успављивања јавности по значају је заглупљивање војске и будућих регрута. Када би средњошколац видео слике крваве хрскавице и уништених зглобова, не би се пријавио у војску.

Да ли ја мислим да штампа треба да објави овакве фотографије? Да. И то ”да” на стероидима. Сваки пут када одбију да покажу угљенисане лешеве који се још мичу, мртву децу и... (да станем овде), то за последицу има да још више деце страда на исти начин. Па ипак то раде. Наш ја занат за курве и продане душе. Само што курве бар поштено зарађују. А новинари убијају децу.

Џули Џејкобсон је изгледа ретка птица у данашње време, новинар а не добровољни пропагандиста. Бог јој дао. Некад сам се питао да ли би жене могле да издрже као војни репортери. Више не (има их много у том послу). Некада сам звао зализане, нашминкане и крвожедне позадинце ”пичкама”, и тврдио да немају муда за рат. Сада више не могу. Џејкобсон има више ратног стажа од Буша II, Чејнија, Рамсфелда, Рајсове, Обаме, Бајдена, Гонзалеса, Клинтона, Перла, Абрамса, Кристола, Фејта, Подхореца, Краутхамера, Вила, Дершовица и Гејтса заједно. Ови људи - ако се људима могу назвати - убили су Џошуу Бернарда. Џејкобсон их је само ухватила ин флагранти.

понедељак, 7. септембар 2009.

Вечно враћање истог...

... у српском случају би се могло назвати и продукцијом имбецилних серија као омиљеном дисциплином државне телевизије. Једна гора од друге. Што је ОК. Да не троше наше паре за бабе које се чешљају, и алтернативу (јааааааој!) у виду нечега што сам управо гледао. Последњи бисер дакле, у том низу бесмисла, зове се Оно као љубав.

Горчин Стојановић је, у сваком случају, постао већ својеврсни феномен: да је (срећом па није) део неке глобално препознатљиве кинематографије, по њему би се сигурно већ звала нека одредница у лексикону. Ед Вуд је макар био искрен, енергичан, уверен у квалитет онога што ради, упркос остатку света. И зато је и био, након свега, филмски уметник. Али Стојановић, сирома', сваки свој наредни урадак изнесе пред свет као нешто непојмљиво горе него сочиненије пре тога - али рекло би се, потпуно свесно, и без имало гриже савести. И то је оно шокантно. И не мисли да одустане.

Још му ни трауматично искуство сусрета са зачудном формом по имену "Лисице" нисмо заборавили (сећате се гарант, она серија коју је човек просто МОРАО да гледа, све очекујући да неко на пола епизоде каже "скривена камера - па не мислите ваљда да бисмо вам нешто ОВАКО ретардирано сервирали недељом у осам?"). Филмове (знаци навода по жељи), овога пута нећемо дуже помињати. Срећа па их не снима већ деценију и кусур и желим му да на том курсу истраје. "Убиство с предумишљајем" чак ни солидна глумачка екипа није учинила гледљивим, осим за љубитеље дискретног задаха љотићевштине (Стаааааааааари Београђанин згрожен Другим светским ратом који воде сељаци од којих ниједан не зна француски), осавремењеног љупким БГ-шовинизмом из раних деведесетих и ЛДП-ом пре ЛДП-а, кроз готово карикатуралан култур-расизам (Зли Српски Војник из западнославонске вукојебине, са кретенски полуотвореним устима кроз читав филм, и отрпилике толико дехуманизован). "Стршљен" је посебна прича, неки други редитељ - филм би био гледљив. Овако, није био. Но, добро..

Али, ево Стојановића опет са новим телевизијским остварењем која прети да и "Лисице" баци у засенак, још Млађи, још Урбанији и Старобеоградскији, са још тупавијим плагијатом као драматуршким предлошком. Овога пута, њујоршке удаваче су остављене на миру, али је Горчин одлучио да предлошке Пријатеља и Coupling-a мрцвари, мрцвари, и мрцвари...
Наравно, ни плагијат не би био толико стравичан, да овде апсолутно СВАКИ секунд серије не вришти изгубљеним телевизијским временом и болном некомпетенцијом. Дијалози су у распону између неријатно блентавих, до усиљено духовитих. Карактери неубедљиви, кастинг лош (мислим, глумци као такви су у реду, али улоге које тумаче - не стоје им, и то се види: уосталом, текстове које изговарају, ни Оливије, Смоктуновски и најславнија генерације Стеле Адлер заједно, не би учинили ни за нијансу плаузибилнијим...). Кадрирање је имбецилно а и кад га има - боље да га нема...

Све ово не бих писао да случајно не промаших почетак ремек-дела Робета Бентона, и не пребацих на РТС-ов Први програм, где сам налетео на репризу овога. Непрепричљиво.


РЅ Апелујем на читаоце да обрате пажњу на претходни текст, Соко је надмашио самог себе. Ово моје је далеко баналнија тема, и извињавам се што ускачем(сутра ће ме већ мрзети да пишем, а ово не треба да остане прећутано!). Али има везе и са овим што Соко прича. Погледај телевизијску понуду једне земље (као најшири могући културолошки узорак исте), и знаш одмах на чему си.

Бесмртним речима Едмунда Блекадера у телеграму Чарлију Чаплину: please, please, please... STOP. Г. Тијанићу, шта смо вам скривили, па да несрећног Стојановића (опет) гурате у воду у којој не зна да плива, а о нашем трошку? Ем је расипнички, ем је непријатно. И према нама, и према људима који се муче у реализацији нечга што се не да реализовати. Осим као пример како-не-треба. Али то је онда ниво показних вежби на Академији, а не разлог за малтретирање тих пар милиона гледалаца који се, непромишљено, нађу пред телевизијским пријемницима :), недељом увече..

Пусте жеље, или...?

Недавним усвајањем репресивног закона о тзв. јавном информисању, потврђено је да и у Србији медији представљају не начин да јавност сазна вести о битним политичким, економским и друштвеним догађајима, већ средство да се у јавности створи жељена слика. Другим речима, није важно шта се десило - чињенице су ту сасвим секундарне, а некад их уопште и нема - већ шта власт хоће да народ мисли да се десило.

Ова опседнутост перцепцијом на штету чињеница већ дуго је карактеристика медија и политичара на западу, како у митолошкој ЕУропи тако и у САД. Када је прошлог јула ухапшен Радован Караџић, медији у Србији су трубили о великом дипломатском успеху који је, бива, импресионирао Брисел и Вашингтон. Као реакцију на те небулозе, превео сам и објавио неколико текстова који су се појавили у англофонској штампи, под заједничким насловом ”Како нас заиста виде.”

Неки су у Караџићевом хапшењу видели потврду да је политика уцена и притисака успела. Невладници који живе од клеветања Срба ургирали су да се притисци појачају. Један квази-конзервативац (који свој прелазак на ислам крије као змија ноге) параноично је писао о Караџићевом хапшењу као ”диверзији српских окупатора” од правог проблема, јадне Независне Државе Косово. Али први у низу тих текстова, и можда најзначајнији, био је кратки уводник из Далас Морнинг Њуза, који је Караџићево хапшење представио као тријумф материјализма. Стварање жуто-црвене владе и срамотно, поданичко понашање Београда према Бриселу и Вашингтону протумачено је у тим престоницама као знак да ”пара врти где бургија неће” и да су Срби сасвим спремни да одустану од своје традиционалне вере у слободу и правду само за обећање ”бољег живота.”

Овим убеђењем обојен је и јуче објављени коментар у Њујорк Тајмсу, где новинар Николас Кулиш (у тенденциозно насловљеном тексту ”Босна ври док Европа спава”) пише како Босни и Херцеговини можда прети нови рат.

На страну сада што ову причу о могућем новом сукобу потенцирају искључиво они којима је у интересу да се продужи империјални протекторат у Сарајеву и да се настави са присилном централизацијом ове псеудо-државе у име ”духа Дејтона”, ”ЕУропског пута” или нечег трећег. Кулиш, исто тако типично, као јединог могућег узрочника сукоба види Србе и њихово одбијање да безусловно капитулирају пред радостима мултикултурализма. Тих флоскула и небулоза смо се већ нагледали и начитали, мада су оне у овом тексту присутне у рекордној густини по словном знаку. Ево, међутим, пасуса који ми је запао за око. У њему се јасно види амерички приступ балканској кризи, оличен у пустим жељама и креативној интерпретацији чињеница:

”Косово је прогласило независност прошле године, и америчку амбасаду у Београду, престоници Србије, тада су запалили љутити изгредници. Ходајући после тога улицама и разговарајући са Србима, налазио сам бес, тугу и очај чак и међу највише про-западним елементима друштва.

Зато сам био пријатно изненађен када сам се ове године вратио са г. Бајденом и нашао просечне Србе на тим истим улицама како дубоко прагматично реагују на посету америчког политичара који не само представља суперсилу која их је бомбардовала, већ је лично гласно и од самог почетка подржавао муслимане у БиХ и на Косову. Мада су се неки још држали, већина ми је рекла да им посао и слобода путовања вреди више од старих непријатељстава.

Уз мало среће, можда ће такав осећај да захвати и суседну Босну, и надвлада екстремисте и њихову ратоборну причу.”


У неко друго време, неки Срби би под притиском околности продавали ”веру за вечеру.” Сада изгледа продају све за пуко обећање вечере. И не само то, већ им је свеједно што их је Америка бомбардовала и окупирала, и што је лично Бајден предводио србофобичне гласове у Вашингтону. Поштују, ваљда, што човек има образ као ђон па после свега тога може да дође у Београд и очекује краљевски дочек. А демократори једва дочекали да му га приреде.

Занимљиво је и како се религија ”Бошњака” и Шиптара увек потенцира када треба да се говори о америчком ”хуманитарном” империјализму, а кад год се једни или други огреше о Србе, свако спомињање њихове вере је аутоматски ”исламофобија” или шта већ. Али о томе неки други пут.

Ако већ медији у Србији не могу или неће да обавесте јавност шта о Србији и Србима уопште мисле светски моћници и даље намерени да им кроје капу (али по сопственој мери), онда је на ”Соколу” и њему сличним герилским медијима - блоговима, форумима, самиздатима свих врста - да испуне тај професионални и морални вакуум. Ево вам још један доказ да амерички естаблишмент заиста мисли да је Србима важније фиктивно благостање од образа, части и слободе. И да с тим убеђењем наступају како у БиХ и на окупираном Косову, тако и у односима са Београдом.

А шта ћете с том информацијом да урадите, то је до вас.

субота, 5. септембар 2009.

КАМЕЛОТ - ИСТОРИЈА ИЛИ ФАТАМОРГАНА?

- "But I'm not fat, am I?", I pleaded. "I'm not what you'd call a fat man! There is no history of fat people in my family".

- "There was no history of money in the Kennedy family either, till Joe came along", he said, a little sorry to be wasting such a gem of a reply on somebody like me. I could tell, because such things are easy to tell, that he was filing it away for future use.


Steve Tesich, Karoo (Harcourt, 1998)


Наш друг из Ангмара се осврнуо на смрт Теда Кенедија, и пратећу медијску хистерију која је запљуснула и Србију. Кренуо сам да му одговарам у "да, али"-маниру, али се толико расписах на његовој секцији за одговоре, да схватам да би ово било логичније објавити овде.
Вештац, наравно, без обавезе да реплицираш на овај дугачки коментар :).


Мислим, у суштини се слажем са чињеницом да су хајп и митологизација Кенедијевих (као и било која политичка митологија) неукусна из милион разлога, и ово што кажеш за маторог Џоа (кримоса, хитлерољуба, хистеричног антисемиту...), све је тачно. Тај је био баш гадан и бескрупулозан. Какав би и био политички изданак времена Депресије, распадања, криминала и брзог богаћења. Да се некако није провукао у ону групу коју је Рузвелт одлучио да легализује уместо да похапси (по принципу, "сада је доста, и сада ћете радити легално, и у општем интересу, иначе оде вам све - сличан принцип је и Путин применио на тајкуне после оног пропадања деведесетих a Запад га зато и мрзи, јер је препознао у њему руског Рузвелта, дакле обновитеља земље), вероватно династије не би било.

Елем, да се вратим на Кенедијеве. Тачно је и то да је Теди био татин син који се извукао из свега из чега неко други не би. Премда ово са Мери Џо Копечни није дело за које је он КРИВ (према ономе што знамо, упали су у воду и он је хтео да је спаси али није успео), него напросто морално одуран поступак (отишао је кући, уместо одмах у полицију или спасилачку службу, па је прво питао саветнике шта да ради.. гадно баш). И то га је пратило ево 40 год.

Опет, човек тако дуге каријере је имао и добрих и лоших потеза у политици, премда се Тедијем (као, објективно, најмање битним од те тројице) нисам никад посебно бавио.

Елем, Џон ЈЕСТЕ сумњиво победио - али је хтео и да прекине све везе са очевим пајтосима, и тужилаштвом ударио на њих (по једној од верзија, то га је и стајало главе - Џо Бонано се до краја живота клео да је атентат у Даласу извршила мафија, њујоршких Пет породица су тада биле практично држава унутар Америке).

Џон Кенеди ЈЕСТЕ отворио Пандорину кутију у Југоисточној Азији (прво Вијетнам, па онда Лаос и Камбоџа), али, и даље мислим да је велико питање да ли би, да је преживео, дозволио да тај рат ескалира у пакао који је постао за време Џонсона, Мекнамаре, Вестморленда, Никсона и екипе.

И, признали или не, Кенеди јесте покренуо неке социјално и цивилизацијски важне промене (на боље) у тада официјелно и законски расистичкој и полуфашистичкој Америци. Додуше, митологија о њему као о антирасисти и безмало белој верзији Мартина Лутера Кинга, није основана - Кенеди НИКАД није ЈАВНО раскинуо дил са "диксикратима" (расистички део Демократске партије, Југ), у партији су дрмали, на Југу, ликови попут Џорџа Волиса, Истленда, Џимија Дејвиса и сличних. Додуше, јесте макар симболички ПОЧЕО неки помак. У тада језиво расистичким САД, и ти Кенедијеви симболични гестови (рецимо, учешће на Маршу за грађанску једнакост у Вашингтону 1963, са све Кингом, активистима антирасистичких удружења, затим Брандом, Хестоном, Диланом и Џоан Баез) су били од помоћи борби против сегрегације. Што ме доводи до Бобија, мог омиљеног Кенедија.

Он ЈЕСТЕ почео у истом кључу као и старији брат; татин син са обезбеђеном будућношћу у политици, лик који је знао да искористи и шарм и породичну фаму, да удари у вешту демагогију којом ће за себе везати и прогресивније гласаче и параноичне антикомунисте... Борба против "корупције и криминала" (случај Хофе и тимстера, затим удар на мафију) у доба када је радио као државни тужилац, помогли су му да стекне име, и то је опортунистички искористио (како другачије политичар и ради?). У прво време такође није желео да отворено иступи против расизма, па је, рецимо, током напада белих расиста на "Аутобусе слободе" 1962, којима су бели и црни активисти са Севера долазили на Југ на помогну црнцима да се региструју за изборе (што је овима било онемогућено, и што су јужњачки сегрегационисти кочили на сваком кораку), изјавио да "тужилаштво не може да одређује различито тумачење уставних слобода између ових група". Дакле, испало је да су они који слободу ТРАЖЕ (јер им је ускраћена) и они који је НЕГИРАЈУ тој ускраћеној групи (јер мрзе њену боју коже) - две стране истог новчића. Тако су се чували гласови на сегрегационистичком Југу, и Кенеди је играо по истој музици као и толики пре и после њега.

И он је могао, као и већина америчких политичара, да заувек хода по лагодној стази типичног лицемерства по питању расне једнакости: да даје неодређене изјаве о "слободи", да се залаже за "право свих да изнесу свој став", али да не учини НИШТА по питању било моралног било крајње конкретног одређења у односу на чињеницу да један део Америке живи без основних права - због боје своје коже. Јер и пре и после Кенедија су се амерички политичари тако понашали.

Али, Роберт Кенеди је, признајмо, био другачији. За свега пар година се, од татиног сина и још једног у низу "златне деце" политичког естаблишмента из богатих породица, преобразио у ЈЕДИНОГ антиратног кандидата (1968, док дивља рат у Вијетнаму) и јединог ДЕКЛАPИСАНО И ИСКРЕНО антирасистичког кандидата (јединог након Хенрија Волиса 1948, с тим што Хенри ни у теорији није могао да победи). Да ли је на његово сазревање утицала трагична смрт брата, или нагло суочавање са реалношћу Америке, која се шездесетих трауматично будила из потемкиновског сна Вечног Прогреса из претходне декаде? Не знам шта је по среди. Али се догодило шта се догодило. Роберт Кенеди је убијен усред изборне кампање 1968, у једном, признајмо, сумњивом атентату (данас и званични налази потврђују ту сумњу, дакле није сад некакво конспиролошко бунцање).

Америка НИЈЕ добила антиратног председника, покољ у Југоисточној Азији је трајао још готово деценију, Хладни рат је био усијан као током кубанске кризе...

Колико год Кенедијеви били медијски претворени у бесмислени попкултурни бренд, и бачени у пластичној кеси на јеловник нације којој су требале (и требају) тренутне сузе, инстант-искупљења, краљеви и краљице у директном ТВ-преносу, жртве које умиру младе пред очима нације е да би нечим испуниле њено сећање... ипак мислим да ће историја и о Џону и о Бобију на крају рећи више доброг него лошег. А у сваком случају, да је Демократска партија кренула у кенедијевском правцу тих година (уместо да је, након пар деценија безличности, под своје ухвати Клинтон), вероватно би и наша непосредна прошлост другачије изгледала.

Ово што Вештац каже о социјалном инжењерингу (наравно, туђим новцем и туђим животима) по којем је ДП позната, истина је. Али, треба водити рачуна и о томе колико су Кенедијеви (након убистава Џона и Бобија), служили искључиво као емотивни АЛИБИ партије која, осим имена и наметљиве медијске експлоатације бренда Кенеди, није имала много заједничког са оним што су они радили и говорили и што би се дало означити њиховим политичким наслеђем...

Има она сјајна сцена у Стоуновом (иначе историјски језиво рогобатном и чињенично климавом, али ремек-делу:)) Никсону: стоји Хопкинс (Никсон) у Белој кући испред Кенедијевог портрета и каже "када виде тебе, виде оно што желе да буду, а кад виде мене - гледају у то што јесу". Демократска партија је, након Кенедијевих, знала то што и Никсон. И зато је, уместо сопственог лица, гурала портрет Џона или Роберта Кенедија. Јер како би, иначе, другачије могло да се догоди да један ситни преварант монструозно неутаживе амбиције и човек достојан презира по СВАКОM (СВАКОМ) основу, од 1993 до 2001 плови на таласу (ничим оправдaне) репутације "новог Кенедија"? И да га у томе наследи супруга, која је све што и он, само на стероидима.

петак, 4. септембар 2009.

Ко је овде наиван?

Још од свог конституисања прошлог лета, владајућа жуто-црвена коалиција (у којој се, додуше, не зна ко је жући а ко црвенији) у Србији ради на томе да политички дискурс у земљи ограничи на простор између Бориса Тадића и Чеде Јовановића, а све изван тога прогласи за „фашизам“. На томе марљиво раде послушнички медији, али ни то им није било доста. Усвајањем репресивног закона о медијима, свака критика постојећег стања од понедељка постаје кривично дело.

Нажалост, када се погледа ко представља опозицију оваквој власти, резултати су жалосни. Томислав Николић и „Напредњаци“? Па цела та странка је и направљена како би некадашњи радикали постали прихватљивији жутима. Чедини либерал-бољшевици нису опозиција, ма колико то за себе тврдили, већ екстремни огранак владајуће партије чији је задатак да политику упорно вуче у правцу куда ДС хоће да иде, али не сме то јавно да каже. Преостају, онда, „народњаци“ Коштунице и Илића - односно, једно велико ништа.

Коштуница данас прича о власти која је заснована на лажима и обманама, која има „опасне намере“, коју су створили тајкуни и страни амбасадори, и којој реалну алтернативу представљају коалиција између ДСС и Напредњака. Па је ли то он јуче пао с крушке?

Зар није баш Војислав Коштуница пристао да буде кандидат ДОС-а, знајући ко је ту коалицију окупио с коца и конопца, и како је она била финансирана на септембарским изборима 2000?

Сећа ли се Коштуница владавине Зорана Ђинђића, који је маневрисањем око, изнад и преко свих закона успео да све полуге власти у Србији стави у своје руке? Сећа ли се како је Ђинђић илегално хапсио и испоручио Милошевића, па наместио свој кадар на чело Скупштине пре него што је у Хаг послао и Милутиновића, да би имао „свог“ председника? Сећа ли се како је Ђинђић укинуо Југославију, све уз помоћ Хавијера Солане, како Коштуница не би више имао положај? Или како је саботирао председничке изборе у више наврата?

Када је у касну јесен 2003. ДОС-у одзвонило, Коштуница је направио нову власт - и у њу опет довео ДОС, односно Г17, која је наставила са пљачком Србије и саботажом владе. Па је због Г17 та влада и пукла, а Коштуница саставио нову владу, овај пут директно са ДС - упркос тајним преговорима о издаји Космета и чему све не. Управо тада, у пролеће 2007, имао је прилику да прави коалицију са Николићем о којој сада прича - па није. Било га је страх, шта ли? И гле чуда, ДС је минирала владу и на новим изборима прво устоличила Тадића (није случајно „независна држава Косова“ призната одмах после тих избора), а затим и садашњу власт.

Разни народи, па и српски, свашта нешто опраштају својим владарима. Али кукавичлук - никад. Коштуница је показао невероватну храброст и умеће када је 5. октобра отишао код Милошевића и договорио миран пренос власти. После тога, ништа. Не знам да ли је могао да учини ишта да ствари иду другачијим током, али имао је обавезу да покуша. Под условом да је уопште хтео.

Да посудим израз од Данијела Ханана, он је девалвирани лидер девалвиране партије. Од свих људи у Србији, Коштуница има најмање права да се чуди или прави невешт кад данас ова власт ради то што ради.

Ако баш хоће да помогне Србији, нека опет буде професор права, и учи опортунизмом отровану омладину да постоје и други закони осим топуза и крстареће ракете. И да политика није за свакога. Србију ће да спасава неко други, ко за то има одлучности и моралног капитала. Ово прво Коштуница никад није имао, а друго је успео да потроши много пре него што је својим неделовањем омогућио успон садашње квислиншке власти.