„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 31. август 2009.

Покушај убиства прејаке речи

”Закони су попут кобасица. Што више знате о томе како их праве, то их мање поштујете.”


Овај цитат, који је потекао из из једних америчких новина (Кливленд Хералд из 1869), годинама је приписиван немачком канцелару Бизмарку. Било како било, убеђен сам да ни најгора фабрика кобасица не може да се пореди са грозотом познатијом као демократија у Србији. Од избора чији се резултати масирају и прекрајају док се не дође до подобне већине, преко скупштине која ради како јој се каже (а у којој се најмање расправља о предложеним законима и одлукама, често преписаним из иностранства), до закона који су самим својим постојањем увреда за здрав разум и цели концепт права и правде - Србија сваким даном демонстрира како у ствари и није држава, већ државоид, једно квази-државно тело којим управљају лажне демократе (демократори) за рачун иностраних господара.

Последњи у низу доказа за овакав закључак је данас усвојени ”Закон о јавном информисању,” који де факто уводи државну контролу над медијима. Ако ”јавна гласила” напишу нешто што се не свиђа неком државном чиновнику, по хитном поступку се драконски кажњавају. Измене закона које је предложила квислиншка врхушка наводно за циљ имају подизање квалитета новинарства. Ово је чиста лаж. Циљ закона је успостављање апсолутне контроле над вестима, о којој није могао да сања ни Централни комитет ономад. Ако се притом још ”набере” стотињак хиљада динара и до банкрота доведу непослушни уредници и издавачи, тим боље. Овим законом се, међутим, не обезбеђује да ће вести које ћете читати у новинама или видети на телевизији бити ишта истинитије или боље, већ само да ће бити подобније. По власт, је ли.

Демократија, у коју се толико куне владајућа жуто-црвена хунта (али и њена квази-опозиција, која ни са демократијом ни са либерализмом нема ама баш никакве везе), захтева слободу мишљења. А то опет захтева слободу говора. Па и слободу лажи. Док је између државе и партије постојао знак једнакости, било је сасвим логично да држава, односно партија, диктира шта ће да пишу новине. Тим пре што су новине биле само средство преношења државне (односно партијске) ”истине”. Држава и владајућа партија званично нису више исто, било од 1990. или од 2000, како ко рачуна. Али у пракси, изгледа, јесу. Држава је партија, а партија - то сам ја! Где смо то, и колико пута, већ видели?

У неком нормалном свету, када би ”Дневно клеветало” написало да је министар тај и тај лопов, морало би да се отвори питање да ли је тај министар заиста лопов. Тим пре што је он директно управља финансијама земље, рецимо. Ово је професионална дужност медија, њихов задатак и улога у политичком систему. Ако им се то забрани, онда то више није систем који се може назвати демократијом а да се притом не изговори ноторна лаж.

Ако се покаже да министар тај-и-тај није лопов, односно да је вест у ”Клеветалу” лажна, онда нема потребе да држава кажњава лист. Читаоци којима је сервирана лажна информација изгубиће поверење у лист и престати да га купују. Падом тиража пада и цена огласа, и те новине брже-боље оду под стечај. (Успут буди речено, то већ и данас може да се уради ”непослушнима”, јер целокупно тржиште огласа у Србији монополишу два-три човека блиска председнику, а иза којих стоји страни капитал. Чему онда, уопште, овакав накарадни закон?)

Али не, душебрижницима који попут дахија данас харају Србијом ово није довољно. Њихова ”истина” мора да се утерује глобама, затвором и пендреком. Може да живи само у строго контролисаним условима медијског простора ”очишћеног” од свих елемената који би могли да угрозе њено осетљиво здравље. Само у етеру ослобођеном свих ”мрачних сила” може да се наметне дијапазон политичке и сваке друге мисли, омеђен Тадићем с једне и Чедом са друге стране. А све мимо тога је чисти отров који треба забранити, хапсити, казнити или насмрт претући.

Од данас, у Србији не постоји слобода говора. Бар званично.

Демократори, невладници и квислинзи можда мисле да је ово за њих велика победа, да је њихова власт и контрола овим учвршћена и осигурана. Истина је, дабоме, другачија. Овим отвореним атаком на слободу говора, показали су сав свој презир према слободи уопште, сву моралну беду своје поданичке идеологије, сву испразност свог властољубља и користољубља.

Да све буде још горе по њих, прегазило их је време. Овим ће можда да задаве покушај успостављања алтернативних телевизија, радија и новина, али то већ дуже времена нису водећи медији. Будућност припада интернету, где је свака информација једнако доступна а једини судија њене истинитости и ваљаности је сам читалац. Могли су, значи, исто тако да регулишу коњске запреге, пароброде, хелијумске балоне или телеграф. Ако у Србији још постоје људи којима је стало до слободе, истине и правде, наћи ћете их на ”контранету”, а не у режимским новинама, на режимским ТВ-екранима, или режимским радио-таласима.

Србијом данас влада једна револуционарна камарила, која користи полуге власти наслеђене из компартијских времена и финансијску, војну и политичку подршку својих иностраних спонзора да распарча земљу, уништи привреду, и промени менталитет самог народа, све време се лично богатећи. Да бисмо се ослободили ове пошасти, није довољно само променити људе на власти, већ и целокупни политички систем.

Некадашњи сателити Совјетског савеза су све редом биле те ”демократске” те ”народне” те ”републике” - а у пракси ни једно, ни друго, ни треће. Овај монструм који узима себи за право да контролише шта људи у Србији говоре и мисле (пошто је већ узео под контролу све остало) је демократија само по имену, а у ствари нешто сасвим друго.

петак, 21. август 2009.

Истеривање духова

Један од мојих омиљених аутора на НСПМ је Никола Танасић. О неким питањима се сасвим слажемо. О другим, не толико. Али сваки његов есеј је повод за размишљање, о томе нема спора.

Тако је и са недавним текстом, ”Слава руског оружја”. Поводом предстојеће посете руског председника Медведева, а на годишњицу ослобађања Београда, Танасић подсећа на срамоту заборава доприноса Црвене армије у том подухвату. И то стоји.

Стоји и један од закључака изнет пред крај текста:

”Само ако смо свесни историјског континуитета свога пута кроз историју као вечитог презања за идеале правде, једнакости и слободе, само тада можемо знати шта нас је у садашњем тренутку снашло и шта нам је у будућности чинити.”


Додуше, ово ”једнакост” мислим да више значи равноправност него уравниловку. Али ово је стварно тачно и треба да буде јасно свакоме ко хоће да буде и остане Србин (а не некакав аморфни ”грађанин Заједнице демократских еврорегиона Дунав-Морава” или шта већ).

Међутим, оно где се разилазим са Танасићем (баш као и прошле јесени) је питање континуитета са комунистичком Југославијом. Читаоцима овог блога је познат мој став, поткрепљен доказима, да је комунизам на нашим просторима био србофобична идеологија, и да се до дана данашњег носимо са погубним последицама те идеологије. И то не нарочито успешно.

Нећу да кривим комунизам за све проблеме данашње Србије, мада би рецимо било сасвим изводљиво да се за проблем наркоманије, абортуса геноцидних размера и насиља упре прстом у систематско разарање и обезвређивање породице које је било у сржи комунистичке идеологије. Али о томе неки други пут. Погледајте, међутим, све суштинске проблеме који нас муче. Прво, од комуниста наметнути комплекс кривице што постојимо, па се људима гади да кажу Србин и српски, да пишу ћирилицом, итд. А мањи су од макова зрна када нације вештачки направљене планским расрбљавањем (нпр. "Црногорци") на сав глас износе најцрње лажи како о нама, тако и о себи. Даље, од комуниста смо наследили лажни републиканизам и квази-демократију, која се данас манифестује као демократура и партитократија. Из тог времена смо наследили и једно апсолутно накарадно уређење земље, једну асиметричну, абортирану квази-државу коју онда лако комадају и крчме. Управо комунизам је спонзорисао великоалбански пројект на Косову и Метохији. Овде ћу да се зауставим, иако списак иде даље (индустрија, пољопривреда...).

Нису тајне ни моје симпатије према монархији као принципу - мада не и тренутном претенденту на круну. И сад би неко, кад сабере два и два, рекао "Уф, види га, четник, само му брада фали!"

Не би био у праву. Ем немам браду вредну поштовања, ем ми шубара лоше стоји. Али чињеница је да је генерал Михаиловић командовао легитимном војском легитимне државе. Да то није био случај, не би се Енглези толико трудили да краља Петра и владу у Лондону натерају да призна Тита 1944. Аха, рећи ћете, али признали су га. Па потписао је и Милошевић Дејтон, са све Хашким судом, али то не значи да је Хашки суд легитиман.

Далеко од тога да тврдим да су Михаиловић и ЈВуО били анђели, али је њихова сатанизација производ комунистичке пропаганде, чији је приоритет био узурпација власти и рушење ”великосрпске буржоаске монархије”. Прихватање здраво за готово ”чињеница” о ”четницима” које смо учили по брошурама Титовим стазама револуције једнако је веровању да су Си-ен-ен и остали западни медији били апсолутно у праву током ратова деведесетих (значи, концлогори, масовна силовања, геноцид, завера за стварање ”Велике Србије,” итд.).

Током вишегодишњег боравка у Америци, упознао сам многе људе чији су очеви избегли после рата као припадници ЈВуО, па и неке од тих избеглица лично. Неки су на мене оставили лош, а неки добар утисак. Али у оба случаја сам приметио да, иако много држе до српске културе и традиције, немају скоро никакав политички програм осим рефлексног антикомунизма. А од њега је слаба вајда. Друге емигрантске групе (нпр. Усташе) су знале врло добро шта хоће, и годинама радиле на том циљу. Српска емиграција није знала шта хоће, па зато није ништа ни урадила.

Тај проблем циља имала је ЈВуО и за време рата. Борили су се за Југославију каква је била, иако се она и пре рата показала као лош аранжман, а 10. априла 1941. је постала немогућа. Комунисти су нудили утопију, али је она звучала стварније од повратка на старо. Обећавали су врли нови свет народу који је био уморан од погибије и страдања. Звучи познато?

И док су усташка и албанска емиграција годинама припремале терен за васкрсење НДХ и Велике Албаније, колико је мени познато, ниједна српска организација у емиграцији није имала програм рушења СФРЈ како би се створила некаква ”Велика Србија”. Црна је иронија што је управо то пропаганда пришила Србима током ратова деведесетих, амнестирајући тиме сепаратизам Словенаца, Хрвата, Шиптара и ”Бошњака”. Међу Србима је Југославија универзално била схваћена као српска држава, иако је ова друга од оне прве узела само име.

Ево је већ скоро седамдесет година од почетка рата помало еуфемистички названог ”Други светски”. У ствари се радило о два, можда чак и три различита рата. Оно што је почело као судар Немачке са Великом Британијом и Француском око Пољске, прерасло је у лето 1941. у истребљивачки рат против Совјетског Савеза, док је Америка ушла у рат на мала врата, испровоцираним нападом на Перл Харбор у децембру те године. Совјетска и англо-америчка кампања против Хитлера приведена је крају у мају 1945, док су Американци завршили рат против Јапана у августу. Згариште је подељено између победника, који су од своје победе направили мит о праведности.

Да се разумемо, ја не стављам знак моралне једнакости између Хитлеровог Рајха и СССР-а, или англоамеричких бомбардера који су свесно и систематски побили стотине хиљада цивила, што запаљивим што атомским бомбама. Али рећи да су на пример, Енглези ратовали за спас човечанства - док су у стварности ратовали за опстанак своје Империје, жртвујући у том рату не само сопствени народ, већ и гомилу других - је у најмању руку цинично. Стаљин је био мегаломански зликовац своје врсте, и ”ослобађао” је окупиране делове СССР и земље источне Европе не ради њих, већ ради себе. На крају рата, западни савезници су Стаљину предали совјетске заробљенике ослобођене из немачких логора. Велики број њих је свирепо побијен, јер се њихово заробљавање није уклапало у мит о мудром другу Стаљину и вечито победоносној Црвеној армији. А Американци? Они су се борили не као некакви несебични спасиоци човечанства, већ да би послератни свет предводио Вашингтон.

Још дегутантније су неке новије, ревизионистичке приче по којима је рат против Хитлера био праведан због његовог геноцида над Јеврејима. Никога, ама баш никога од савезника, било на западу било на истоку, није тада било брига за Јевреје. Штавише, информације о страдању Јевреја које су успеле да процуре из окупираних крајева биле су заташкане. Ни Енглези, ни Совјети ни Американци немају апсолутно никакво право да се ките перјем осветника Аушвица, а још мање да то користе како би своје понашање данас правдали потребом да се свет спасе од ”пакленог проблема геноцида”.

Већ сам писао о проблематици ампутације значења када је реч о појмовима попут ”фашизма” или ”демократије”. Уместо стварног, Хитлеровог национал-социјализма, послератни победници су померили причу на апстрактни ”фашизам” како би онда у то могли да учитавају шта им је воља. Совјети су то радили до 1989, а Американци то раде и данас. На ту причу се примају како њихови квислинзи, тако и некадашњи комесари у потрази за неким туђим звездама. А да их питате шта је у ствари фашизам а шта антифашизам, добили бисте одговор сличан овоме: ”Па фашизам је то што раде они, а антифашизам је ово што радимо ми”.

Кад то имамо у виду, свака прича о савременом сукобу ”четника” и ”партизана” добија мало другачију димензију. Југославије више нема, ни оне комунистичке ни оне претходне, краљевске. За какву год да су ратовали, са каквим год симболима на капама или шубарама, наши дедови су се ипак борили не против неког апстрактног ”фашизма”, већ против врло стварних ствари: страних окупатора (Немаца, Талијана, Мађара, Бугара), геноцидних Усташа, и живописних ликова попут Љотићеваца, Balli Kombetar и СС дивизија ”Ханџар” и ”Принц Еуген”. То што су се борили међусобно, у име идеологије, је трагично и тужно, али из данашње перспективе потпуно бесмислено.

Да све буде још горе, Павелићев сан о Хрватској без Срба је већ увелико остварен; Босном вршља нешто још горе од Ханџар дивизије; на Цетињу не ”риче оџа” већ распоп Дукљанин; Косово су опет окупирали Албанци; а самом Србијом влада квислиншки и поданички режим у спрези са страним силама које су земљу окупирале и економски и политички. У таквим околностима, расправа ко је био у праву 1941. не само да је беспредметна, већ је самоубилачка.

Идеја југословенства, било оног предратног било Титовог, Србе је у ХХ веку довела на руб нестанка. Како бисмо физички опстали, неопходно је да будемо свесни своје прошлости. Али постоји разлика између свести и учења на искуствима, и нездраве опсесије. Свеједно је јесмо ли робови заборава или робови прошлости. И једно и друго води у пропаст.

Ако ишта треба да научимо из сопствене историје, то је да су странпутице заводљиве, а лака решења најчешће нису никаква решења. Ако успемо да васкрснемо из заборава оно што нас чини посебним, ако изградимо друштво и државу доследне нашем карактеру, онда ћемо не само опстати као нација, већ и изаћи из зачараног круга братоубилаштва и неслоге. Али ако наставимо да живимо у 1941, она ће наставити да нам се понавља.

Фуснота (24. август 2009): Нису се ове моје речи честито ни охладиле на екрану, кад се појавио хвалоспев том неком апстрактном "антифашизму", учитан у фантазију Квентина Тарантина (који је изгледа после боравка у Србији добио инспирацију да имитира Вељка Булајића, шта?). Бољу илустрацију проблема о коме пишем овде нисам могао да наручим.

среда, 12. август 2009.

Завист и мржња

Крајем јула прошле године, премијер РС Милорад Додик је дао интервју ”Политици” у којем је изјавио да је РС ”бољи дио БиХ” и то аргументовао сљедећим подацима:

У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.


Већ тада је Федерација имала проблем да напуни буџет. Проблем је био и остао двострук: прво се високим порезима спутава привреда (тј. оно што је преостало од пљачкашке приватизације), а онда се сакупљени порези троше на подмићивање гласачке машине. Прије или касније, ово изађе на пресипање из шупљег у празно.

Да иронија буде још већа, РС је дуго година послије Дејтона била фактички под санкцијама, док је Федерација (односно њен "бошњачки" дио) била права црна рупа у којој су нестале милијарде долара (марака, евра, шта год) бјелосвјетских донатора. Неке од тих пара су преточене у гиздаве џамије у саудијском стилу, са све крововима који се руше кад падне снијег. Нешто је отишло на виле и аутомобиле разних вођа и спаситеља, што у самој БиХ што у Турској или другим "пријатељским" земљама. Остало? Појела маца.

Није онда тешко закључити да постоји узрочно-посљедична веза између федералног кокузлука и растуће реторике националне и вјерске мржње која извире из кабинета Хариса Силајџића и Мустафе Церића. Прије неки дан, то је изгледа установио и колумниста сарајевског Ослобођења, Јосип Вричко:

U sad već skoro svakodnevnoj (avazovskoj) jadikovki, reisu-l-ulema Mustafa ef. Cerić je, ovoga puta nakon kontroverzne vjerske, ali i političke turneje po Kosovu, detektirao najveću opasnost za Bosnu i Hercegovinu i njezine Bošnjake.

To su, jasno, Srbi - ma gdje bili...

Jasno, u svome se neslužbenom glasilu [Cerić] obrušio na svako srpsko uho što učestvuje u državnoj vlasti, ogorčeno govoreći o blokiranosti BiH u srpskoj izvedbi. U reisovoj ispovijedi - s elementima hutbe - ima i istine. Ali, ako su doista Srbi s obje strane Drine (državni) remetilački faktor - što je s Federacijom, koju je, evo, i recesija pogodila znatno teže negoli Srpsku? Taj, dakle, po Daytonu bošnjačko-hrvatski entitet, gotovo u potpunosti kontrolira najveći bh. konstitutivni narod, pa ipak su federalne ulice i trgovi puni gladne djece, opljačkanih im očeva, prevarenih boraca itd. itd. A jesen će nedvojbeno biti gora. Takve slike po Dodikovom zabranu, koji je, u slaboj konkurenciji, doista postao bolji dio BiH, međutim, ne gledamo.


Све се надам да ће ускоро доћи дан када ће босанским Муслиманима постати јасно да их нису опљачкали и унесрећили некакви митолошки "србоћетници" већ управо њихови "прваци." Можда ће тада коначно престати харанге, а стварни дијалог о некаквом заједничком битисању у БиХ постати могућ. Али можда се превише надам.

среда, 05. август 2009.

Годишњица побjеде злочина

У раним јутарњим сатима 4. августа 1995, двjеста хиљада хрватских војника кренуло је у „ослобађање“ Републике Српске Крајине - од свега живог, а поготово Срба. За три дана Крајина је избрисана са мапе, а њено становништво протјерано или побијено, у операцији названој „Олуја“. Фрањо Туђман је 5. август, дан када су његове трупе ушле у Книн, прогласио за државни празник - „Дан домовинске захвалности“ - који се као такав слави и данас.

август 1995 (srpska-mreza.com) 
Крајина је успостављена у прољеће 1991, као одговор на Туђманово васкрсавање идеологије, језика и симбола НДХ, брисање Срба из устава Хрватске и коначно, проглашење неовисности. Послије кратког али жестоког сукоба, крајем те године је успостављено примирје и посматрачи УН су распоређени дуж линије разграничења, по мировном плану посредника УН Сајруса Венса. Иако су касније вођени разни преговори, Загреб је од почетка до краја инсистирао на „потпуној реинтеграцији у уставноправни поредак“ подручја под контролом Срба: Крајине, Западне и Источне Славоније. Интеграцији територије - али не и становништва.

Туђман је „Олујом“ претворио у стварност Павелићев сан о Хрватској без Срба. Све је, изгледа, у избору савезника. Вашингтон је отворено стао на Туђманову страну негдје 1993. „Пензионисани“ амерички официри обучавали су хрватску војску путем „приватне“ фирме МПРИ. Наводно, обука није била војне природе, већ су их учили демократији и људским правима. Догађаји из маја и августа 1995. показаће шта под тиме подразумијева МПРИ.

„Дик, унајмили смо ове људе да нам буду пси кавгаџије. Морамо да их контролишемо. Али сада није вријеме да се буде преосјетљив“.

Ово је био текст цедуље коју је Ричарду Холбруку додао његов колега Роберт Фрејжер током разговора са хрватским представницима, у прољеће 1995 (цитирано у 6. поглављу Холбрукових мемоара). Американци нису били преосјетљиви ни за вријеме „Бљеска“, ни за вријеме „Олује“. Чувена је изјава тадашњег амбасадора у Загребу Питера Галбрајта да „Олуја“ није била етничко чишћење, пошто то могу да врше само Срби!

А Холбрук сигурно није био „преосјетљив“ када је у јесен 1995 давао инструкције Туђману које градове у БиХ да заузме, док је портпарол Стејт Департмента наивним новинарима тврдио да влада САД нема никакве везе са хрватском офанзивом у БиХ.

Званични Загреб, дабоме, инсистира да је „Олуја“ била апсолутно праведна, оправдана и племенита, баш као уосталом и сам „Домовински рат“ (мајсторски украдено, право од друга Стаљина). Када је предсједник Србије Борис Тадић 2005. „Олују“ назвао „организованим злочином“, његов хрватски колега Месић љутито му је одговорио да се то ме ноже поредити са Сребреницом.

Али хајде да упоредимо! У оба случаја нападнута је заштићена зона УН. У Сребреници, трупе УН су се бар потрудиле да заштите Муслимане; у Крајини су само скренуле поглед. Босански Срби су евакуисали муслиманске цивиле из Сребренице. Хрвати су у Крајини побили све што су затекли. А Сребреница је проглашена за геноцид, док је „Олуја“ постала национални празник!

Како да објаснимо ту логику? Који је то принцип који даје Космет као независну државу Шиптарима, јер су наводно „страдали под српском репресијом“, а не дозвољава државност Србима западно од Дрине упркос усташком геноциду из 2. свјетског рата, или уставном положају који су имали прије Туђмана и Изетбеговића? А шта рећи о „закону“ по којем су републичке границе светиња кад се ради о свакој другој републици бивше СФРЈ осим Србије?

У помоћ нам притиче Мортон Абрамовиц, некадашњи амерички дипломата и оснивач Међународне кризне групе, који је 2004. за НИН изјавио да Срби траже „савршену логику која не одговара стварности на терену“. Логика, наиме, не важи за Империју; она ствара сопствену реалност.

А та реалност коју стварају Абрамовиц његови истомишљеници у кулоарима Империје је да без обзира на околности, Срби увијек губе. Апологете Империје отписују ову лако доказиву чињеницу као „теорију завјере“ и тврде да Срби имају комплекс жртве. Ово је злонамјерна замјена теза: „реалност“ коју је на Балкану створила америчка Империја почива управо на миту да су сви остали народи жртве Срба.

Посљедица америчке политике „демократије и људских права“ је да Срба више нема на вијековним огњиштима Лике, Далмације, Баније, Славоније, Косова, Метохије, Босанске Крајине... За то вријеме Хрватска слави „Дан домовинске захвалности“ и тужи Србију - за геноцид.

O tempora, o mores...

(нспирација за овај текст био је есеј објављен августа 2005. на Antiwar.com)

недеља, 02. август 2009.

Томпсон као опомена

Док разни невладнички комитети, одбори, институти и иницијативе, покретани издашним донацијама са „пријатељског запада“  по земљи Србији годинама треште о некаквом фантомском бауку „српског фашизма“ , дотле се у суседној држави, коју баш ти невладници у сав глас хвале као цивилизовану, толерантну, културну и пример свега што би они хтели да од Србије направе, фашизам отворено и профитабилно велича.

Ако неко још није чуо за лик и дело хрватског глазбеника Марка Перковића, познатијег као „Томпсон“, имао је прилику да 19. јула погледа снимак његовог концерта из 2007. на загребачком Максимиру - са све усташким униформама, капама, мајицама и поздравима подигнуте руке. Тај снимак је, наиме, емитовао 2. канал Хрватске телевизије (ХРТ2), а преко кабловских мрежа могао је да се види широм Србије.

Званичних реакција у Србији није било. Медији су нешто мало то прокоментарисали, а онда наставили да се баве дневнополитичким вампиризмом. Најгласније се бунио Ефраим Зуроф, директор центра „Симон Визентал“, који је емитовање концерта назвао „тешком увредом за српски народ“.

Авај, распамећене и анестетисане Србе мало шта више може да увреди, па ни концерт који велича државу и покрет одговорне за свирепо и геноцидно убиство стотина хиљада њихових сународника. Усташе и њихови сарадници можда нису успели да до краја испуне свој циљ затирања Срба на „повијесним просторима“ НДХ, тако што ће „трећину побити, трећину покрстити а трећину протјерати“. То је пошло за руком тек 1995. њиховом идеолошком баштинику, који је имао боље спонзоре.

Али и овако слабе и тужне критике емитовања Томпсоновог опуса наишле су на осуду, кога ли другог него невладника и самоименованих моралних комесара. До пре неки дан фанатични борци против „фашизма“ (али само док је „српски“) устали су сада у одбрану јадног, угроженог Томпсона и „слободе медија“. Да управо они рутински не позивају на линч неистомишљеника и не крију жељу да у Србији постоји само једно мишљење - њихово - још би човек могао да им поверује. Овако, лицемерје је више него очигледно.

Међутим, ни рефлекс који тражи забрану, цензуру или макар привремено искључење оваквих медијских садржаја није сасвим на месту. Прво и пре свега, зато што пристаје на категорију забрањеног мишљења, али и зато што несвесно помаже невладницима у њиховој прљавој работи држања Срба у менталним оковима.

Ево о чему је реч. Када, рецимо, Слободан Антонић критикује невладнике који су устали у Томпсонову „обрану“ од непостојеће цензуре, вели да такву врсту „изазивачког цинизма“ може да покаже „само неко ко... ништа не зна о прошлости овог народа (па мисли да су речи „Јасеновац и Градишка Стара/то је кућа Максових месара“ део некаквог рекламног спота за сувомеснате производе)“. Међутим, мене не би ни најмање изненадило да велики број људи у Србији заиста не зна о чему се овде ради и стварно би могли да помисле да се ради о реклами за кобасице!

Опсесија „српским национализмом“ није карактеристика само пост-петооктобарског времена, већ и деценија индоктринације у „самоуправном рају“. Последица тога је да се свако истицање паралела Туђмановог режима са Павелићевим, или указивања на чињеницу да су Туђмана директно подржали чланови усташке емиграције (нпр. Гојко Шушак), проглашава за манифестацију „великосрпске пропаганде“! Као да је Усташе, Павелића, Лубурића, Францетића, Црну легију, Јасеновац и сл. измислила „ратнохушкачка“ РТС! Иста је реакција невладника на истицање континуитета исламског радикализма Алије Изетбеговића, или спомињања улоге муџахедина у Б-Х сукобу. Дакле, ни усташтво ни исламски џихад, ни терористички и шовинистички карактер тзв. ОВК не занимају невладнике; то је све „великосрпска пропаганда“, а једини истински злочинци за њих су увек и једино Срби.

У таквом контексту, који је нажалост доминантан у медијима и образовању, не би ме нимало изненадило, понављам, да Срби млађи од рецимо 30 година немају појма ко су Усташе (бивше или садашње) или да у БиХ постоје џихадисти. Научили су да се стиде што су „геноцидни“, да се извињавају за деведесете, „Сребреницу“и тобожњи „терор“ над косметским Шиптарима, а немају никакав осећај нити елементарне солидарности са сопственим народом на Космету („Па што тамо живе ако им је тешко?“) и у БиХ („Избеглице-изелице!“), или његовим остацима у данашњој Хрватској, где још увек летују и чуде се што им секу гуме и разбијају кола. Нису заборавили сопствену историју и идентитет, већ нешто још горе - нису их никада ни научили.

За време рата у БиХ имао сам прилику да се сит наслушам патријотске музике у Томпсоновом кључу. И дан-данас се накострешим кад чујем химну култу личности „Првог у Бошњака“, коју је написао Дино „Мерлин“ Дервишхалидовић (и то не крије):

„ne bi sjala 'vako jako
ova moja lijepa avlija
ja bi svjetlo zvao mrakom
da te nije Аlija“


Нема никакве сумње коме је намењена, и у ком је контексту тумаче слушаоци у БиХ, или рецимо Турској. Али док је не чују сопственим ушима, Срби којима причам о њој могли би да ту причу отпишу као „великосрпску пропаганду“. Исти је случај и са Томпсоном и савременим усташтвом које он представља. Ко погледа, биће му јасно. И зато мислим да је нам је онај ко је дозволио емитовање Томпсоновог концерта у Србији, колико год ненамерно, у ствари учинио услугу.

субота, 01. август 2009.

Плава узбуна! или радости социјалистичке медицине

Нису само невладнички часописи заинтересовани за предложену реформу здравства у САД; мислим да занимање за ову тему није толико везано за Америку или Императора Б. Хусеина Обаму, колико за идеју наслеђену из времена СФРЈ да је лекарска нега ”људско право” и треба да буде бесплатна. Баш као и школовање, уосталом. И свако мора да има кров над главом и пристојну зараду. Али људи који тако мисле никако да објасне како ће онда да за живот зарађују доктори, учитељи, грађевинари... Чим нешто захтева туђи рад, то не може никако да буде ”право”.

Уместо сад да објашњавам све проблеме социјализоване медицине, пустићу да то уради моја пријатељица Илана Мерсер (оригинални текст је објављен 31. јула):

”Плава узбуна, интензивна нега! Плава узбуна, интензивна нега!”

Када се преко болничких звучника заорила Плава узбуна, мој супруг и ја одмах смо знали да се ради о нашој Ники. Било је 11 увече. Болнички ходници су били празни. Само је једна операциона сала била у употреби - њена. Дежурни су дотрчали, вукући са собом колица са опремом за оживљавање.

Срце ми је стало. Моја 12-годишња кћерка је престала да дише током операције!

Раније тог јутра је сломила руку, клижући се низ једну падину са пријатељицама. Дошла је кући са руком замотаном у капут, и стајала скрушено на вратима. Плашила се да ћемо бити љути, јер нам је слагала куда иде и играла се, уместо да учи. Нисмо ни знали колико је била храбра...

Када је, много сати касније, лекар рендгенски сликао руку наше Ники, испоставило се да су и подлактица и надлактица биле потпуно сломљене, са комадићима који су извиривали кроз кожу. А она није ни заплакала.

Похитали смо с њом у болницу, где смо мислили да ће одмах да је приме. Били смо свежи имигранти у Канади, и то је био наш први сусрет са државном медицином. У Јужној Африци, одакле смо дошли, медицина је била приватан, профитабилан и живахан сектор. Престижна, цењена и исплатива каријера привлачила је крем дипломаца одличних медицинских школа, а релативно отворен приступ медицинској професији обезбедио је довољан број лекара за све. (Овако је било некад; сада је и та професија оболела од малигног тумора политичке подобности, до те мере да јужноафричке медицинске школе више нису међународно признате.)

Породични лекар који би долазио у кућне посете заузимао је место од поштовања у овом систему. На хитне позиве одговарао је дежурни, а не аутоматска секретарица. Они који нису имали осигурање, могли су да се договоре са лекаром и плаћају на рате ако треба.

Задовољни послом, доктори код којих сам се лечила често су волонтирали. Једном месечно, наш педијатар би отишао у ”буш” (дивљину) да бесплатно лечи сиромашну децу. Један специјалиста је без наплате хируршки исправљао зечије усне.

Многи од ових врхунских лекара стажирали би у британској државној медицинској служби (НХС). По њиховим речима, НХС лекари су углавном били дипломци пакистанских школа. Студенти на Оксфорду или Кембриџу нису хтели да проведу каријеру као бедно плаћени кадар сиромашних државних болница.

Ники је рођена у приватној јужноафричкој болници са најмодернијом опремом, која уопште није била ван домашаја младе породице средњих примања. А сада је седела на тврдој и офуцаној клупи, превијајући се од ужасних болова док су је без имало саосећања посматрали равнодушни медицинари у канадској државној болници.

У пријемној служби није било ни трага било каквим медицинским приоритетима. Испред нас су надуго и нашироко испитивали жену која се жалила на главобољу. Ни њој ни лекарима се није претерано журило. Поред нас је било неколико уморних душа са благом кијавицом. Њих су прегледали. Ми смо чекали.

И чекали.

Будући да је здравство било ”бесплатно”, и лекарима и пацијентима је било свеједно. Никоме није падало на памет да раздвоји хитне случајеве од доконих беспосличара. Да ствари буду још горе, рецепционери и дежурне сестре су били равнодушни до окрутности.

Седели смо сатима. Свако мало бих устала и покушала да потражим лек за дете са сломљеном руком. Дочекали би ме хладно и безобразно. После два сата чекања, Ники је коначно почела тихо да плаче. Само су нас гледали. Коначно су нас прозвали - да испунимо подугачак формулар. Тек сам тада схватила шта им је на памети. Пре него што престане здравствено злостављање, морају да провере је ли било злостављања детета. Болнички бирократа нас је испитивао јесмо ли ми својој кћерки сломили руку!

Потом су је оставили на колицима, да бисмо чекали још једну вечност док нисмо коначно дошли на ред за рендгенски преглед уништене руке. Уморни млади хирург нам је тада објаснио о каквој се тешкој повреди ради. Гипс неће помоћи; Ники мора на операцију још вечерас. Када, није могао да нам каже. Неспособна сестра почела је да јој боде руку, тражећи вену. Позлило ми је док сам гледала како је онако сломљену и отечену мрцвари. Док сам се опорављала пред вратима, мој супруг је држао стражу. Тек кад су позвали нову сестру успели су да је прикаче на морфијумску инфузију. На којој је остала неколико сати, све до операције.

После Плаве узбуне, болница је организовала брзу истрагу о узроцима. Сасвим згодно, нису установили ништа конкретно. Душебрижници канадског здравства покушали су да ме убеде да је Ники негативно реаговала на неку од хемикалија у анестезији.

Десет година после, када је требало да вади умњаке, Ники је на то већ заборавила - али ја сам итекако памтила замало смртоносну авантуру са анестезијом. Међутим, амерички орално-максилофацијални хирург јој је спокојно дао анестезију у својој уређеној ординацији (платили смо из сопственог џепа; уштедели смо за операцију уместо да идемо на одмор). Чим смо му испричали шта се тада десило, знао је тачно у чему је био проблем. Тек тада смо сазнали, од слободног америчког лекара у приватној пракси, шта се десило тог страшног дана.

Део траљаве неге коју су пружили Ники била је инфузија морфијума. Али морфијум код мале деце зауставља дисајне путеве. Када се на то надовезала општа анестезија, после вишесатне инфузије морфијума, Ники је престала да дише, дабоме.

Зашто на ову епизоду гледам као типичан дан у животу пацијента заробљеног у државном здравственом систему?

Као што рече један мудрац, ”Власт опије и најбоље срце, као вино најјачу главу. Нико није довољно добар, ни довољно мудар, да му се повери неограничена власт.” Осим, ваљда, Обаме, шта ли?

Неограничена власт иде руку под руку са безосећајном, окрутном и насилном бирократијом.

У Америци, опсесија тужбама је створила климу дефанзивне медицине. Али у земљама где постоји ”јавно здравство” сва одговорност је колективна. Лекар који немаром изазове Плаву узбуну или превише засече скалпелом, не мора да страхује од казне. Да сам тужила болницу, трошак лекарске неспособности би платили коматозни канадски порески обвезници.

Да будем фер према лекарима који су се трудили да помогну Ники, већина је знала шта раде. Али сви су били заробљеници професионалног гулага у ком су им плате зависиле од синдикалног уговора, уместо од успеха у лечењу (што би био случај у приватној пракси).

Хирург који је зашрафио кости наше несрећне кћери за своју вештину и труд награђен је додатним послом - али без додатне плате. Медицинари попут њега свакодневно гледају како неспособни медиокритети долазе на положаје за које нису способни, док проблематичне болнице бивају награђене додатним средствима. То је перверзна наопака мотивација свих државних служби: неуспех се увек награђује. За излажење на крај са препуним чекаоницама, ови логорски медицинари имају на располагању само застарелу опрему и лекове, да би на крају дана добили замрзнуту плату.

Сви лекари раде за једно те исто ”предузеће”. Другог избора нема, ни јавног ни приватног. Ако се зажеле слободе, морају да пребегну у Америку.

Ускоро више неће моћи ни то.

(превео С.С.)