„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 29. мај 2009.

Америка и ми

Не верујем да је колумниста ”Детроит Фри Преса” Мич Албом (Mitch Albom) могао и да сања да ће својим текстом о објављивању фотографија мучења из Абу Граиба и осталих америчких логора да започне полемику у Србији. Али ето, десило се.

Додуше, стигло је свега неколико коментара на текст, који је пренела НСПМ. Мој је остао усамљен у разумевању става који је Албом изнео (да би публиковање тих фотографија помогло џихадистима, а не Америци). Можда зато што већ дуго живим у овој земљи, силом прилика, па мислим да одлично разумем како Американце тако и њихову власт, али кристално ми је јасно да би изношење ових слика у јавност изазвало двоструку штету. Не само што би охрабрило џихадисте, што је аргумент који износи Албом, већ би ојачало Империју (на шта највероватније није ни помислио).

Коментаришући реакције на Албомов текст, Миодраг Зарковић поставља поређење између ”друге Србије” и ”друге Америке,” коју по њему представљају они што инсистирају на објављивању фотографија. Мислим да у том поређењу греши. Америка није Србија, нити су невладине организације код нас и код њих исто.

Не зато што је Америка већа, богатија, моћнија. Какве то има везе? Сви би требало да смо једнаки пред Богом и правдом. Али није фер поређење Србије са империјалистичким режимима у Америци, а ни изједначавање АУГС (ACLU) са професионалним ”боркињама за људска права” код нас.

Американци су листом убеђени да су ”добри момци,” малтене од Бога изабрани да свету донесу мир, демократију и слободу (иако више ни не знају шта ишта од тога значи). Већина њих нема појма шта је рат; на Америчком тлу се није ратовало још од априла 1865, а рат који се тада завршио познат је данашњим Американцима углавном кроз измаглицу политички коректних лажи.

Пре седам година је Рандал Валас режирао филм ”Били смо војници,” (We Were Soldiers), по вијетнамским мемоарима пуковника Харолда Мура. У Муровој улозио био је Мел Гибсон. Признаћу да никад нисам гледао филм, али се добро сећам кратке најаве. У рекламном инсерту, Гибсоновог пуковника кћеркица пита, ”Тата, шта је рат?” Овај одговара, ”То је кад неки људи покушају да убију друге људе, па онда војници као твој тата, посао им је да оду тамо и да из зауставе.”

Ово "тамо" је кључ за разумевање Америке. Рат је за њих нешто што се дешава ”тамо далеко.” А њихови политичари им лажу да су ти ратови потребни, чак и неопходни, како би се одбранила њихова ”слобода.” Међу Американцима влада једно стравично погрешно убеђење да своју ”слободу” (у смислу слободе од страног окупатора - која после 1812. више никад није долазила у питање!) дугују војницима који се боре широм света. Ова порука се понавља сваке године, последњег понедељка у мају, када се прославља Дан Сећања.

Џабе што је управо то ратовање изнедрило државу која баш Американцима одузима све више слободе, док ”ослобођеним” народима широм света одузима прво животе, па онда и имовину, идентитет, наду... Свака критика америчког империјализма разбија се о гребен убеђења да су Американци добри, слободни људи који чине само добро по свету у ком, ето, има толико зла и покварености, од џихадиста до агресорско-геноцидних Срба.

Зар код Срба постоји ова култура рата? Је ли српска историја прича о освајању и господарењу другим народима - или управо обрнуто? А ето, Американци испадоше праведници којима се гледа кроз прсте за најстрашније злочине, док се Срби осуђују и за фиктивне.

Тако Американци ратују широм света и то сматрају борбом за своју слободу, а Срби ратују на свом кућном прагу и то се онда проглашава за "агресију и геноцид." Американци побију стотине хиљада а милионе претворе у избеглице, али то је демократија. Срба страда десетине хиљада, а милион избегне, али то нико не види јер су они забога "колективно криви" (Ахтисари). Американци су у Ирак ишли "зато што су могли" (Томас Фридман). Срби су ратовали зато што ”рата не би било да га Хрватска није хтјела” (Туђман), што ”за мир не бих жртвовао суверену БиХ,” (Изетбеговић) и што је неко одлучио да је ”Србији потребно мало бомбардовања” (Олбрајт) или ”окупација у немачко-јапанском стилу” (Бајден).

У Америци се АУГС бори за своје поимање грађанских слобода, што у једнакој мери нервира државни апарат колико му служи да законима о "једнакости" и "недискриминацији" проширује своја овлашћења (при чему је АУГС "корисни идиот"). За то време, тзв. ”другу Србију” управо плаћа ”прва” Америка да руши, подрива, минира и саботира како државу тако и друштво, идентитет, културу и традицију Срба. Разни Комитети, Фондови и Одбори виде само српске злочине (било стварне било фиктивне) а остале - поготово америчке - или не виде или их правдају. Зар нису управо "српски" невладници највећи поборници америчког злочина званог "Независна држава Косово"?

Не знам у коликој мери ”другу Србију” њени финансијери гурају да вади америчке флеке причом о српским злочинима, мада та претпоставка није ван памети. Баш као што данашњи Немци перу своју мрачну прошлост упирући прстом у ”геноцидне” Србе, не би ме изненадило да су амерички империјалисти створили медијску представу о злим Србима као пројекцију сопствених негативних карактеристика, које морају да осуде и прокажу како би могли да наставе да верују у своју доброту и историјску мисију. Али о томе можда неки други пут.

На почетку инвазије на Ирак, у марту 2003, колумниста Илана Мерсер написала је следеће: ”Храбри народи ратују зато што морају; кукавички народи ратују зато што могу.”

Па ви сад гледајте ко је ко.

четвртак, 28. мај 2009.

Речи и дела

Не знам како да опишем чињеницу да је данашње стање духа међу Србима толико бедно да је потребно да човек нацрта неке ствари да би их људи видели, иако су више него очигледне. Можда је то последица вишегодишње (вишедеценијске?) идеолошке индоктринације, или извитопереног језика? Да ли је за то одговоран историјски заборав? Шта год да је у питању, просто сам запањен што и они који се супротстављају невладничком испирању мозга често нису свесни да и сами прихватају наметнуте оквире "српске приче", на пример Србију као републику или постојање покрајина.

Инерција је моћна ствар, али зар људи који се жале на живот какав је данас нису у стању да схвате да је то управо последица инерције, односно наслеђених проблема, ставова и форми? Ако је проблем систематски, а јесте, онда захтева систематско решење. А такво решење не може да понуди систем који је до проблема довео!

И ту онда људи почну да кукају (опет). Јао, па где да мењамо систем, шта сад треба да се боримо опет, зар се нисмо довољно напатили, све што хоћемо је да нормално живимо...

Како "опет"? За шта сте се то борили претходно? За опстанак под комунизмом, или санкцијама? Ако је то борба, онда вам је она дала демонкратију, манекена-председника, комесарску Невладу и Динкићеву економију деструкције. Алал вам вера, за шта сте се изборили! Ако морате да питате да ли сте се довољно напатили, онда је одговор "нисте". Ако морате да питате колико вреди слобода, онда нећете слободу, већ мало комфорније ропство. Ту не могу да вам помогнем.

Говорили сте да је Милошевић тиранин и диктатор. Ајде све и да јесте. Ово што имате сада је "тиранија добрих намера." Што рече Луис, "они који нас муче за наше властито добро мучиће непрестано, јер то раде с пуним одобрењем сопствене савести."

Ако пак нећете да се предате империји и њеним невладничким кохортама (или бар разумете да је предаја немагућа), остаје питање шта да се ради? Имате ли избора, или ЕУтопија и њени проповедници заиста "немају алтернативу"?

Избора увек има. У данашњем коментару, "Србија против себе," Драгомир Анђелковић нуди неколико опција (подвукао С.С.):

"То треба да радимо у форми легалног грађанског удруживања, али и кроз колективну акцију ван постојећих институција, у виду неформалних друштвених покрета. Сваки насртај на наш идентитет и државност Србије од стране „нашег“ евроатлантског идеолошког апарата, треба да буде пропраћен јавним окупљањима, петицијама, организовањем перформанса, упућивањем саопштења медијима, бујицом текстова и свим другим ненасилним поступцима који нам се учине корисним. Такође, кад год за то постоји основ, треба у своје име или национално одговорних НВО да подносимо тужбе против оних који вређају наша национална и верска осећања. [...]

Наше незадовољство... треба да буде усмерено и према медијима који су... у функцији антисрпске пропаганде. Протести пред компанијама које се код њих рекламирају, уз претњу бојкотом њихових производа, итекако би у многим случајевима били успешно средство притиска.


Значи, организовање, протести, бојкоти, тужбе. За почетак. Анђелковић сматра да би организовано негодовање уплашило политичаре који помажу невладницима, што из убеђења што из страха од њихових господара. Али господари су далеко, а народ близу. Ако је страх мотиватор, кога треба више да се плаше? Овако, народ се плаши власти, а не власт народа. А то вам је рецепт за тиранију из најстаријих политичких кувара.

Први корак у скидању окова је спознаја да је потребна борба за слободу. Самим читањем овог текста показујете да сте тој спознаји барем склони. Има света који каже, "добро, али све је то прича, где су дела?" Станите мало; па прво морамо да схватимо против чега се бунимо, и шта хоћемо да постигнемо. Иначе ће све опет да заврши на шерпама и пиштаљкама, или паљевини скупштине. То је, дакле, улога "приче," и један од разлога што пишем већ годинама.

А шта је са делима? Почните од себе. Уместо да живите по наметнутом принципу "сам против свих," упознајте људе с којима живите. Схватите да сте сви у истом чабру и да вам свима раде о глави (и отимају душу). Сарађујте мало са људима око себе, уместо да се кољете око отпадака које вам баца "елита". Немојте да вас буде страх да упутите протест, потпишете петицију, изађете на улицу са плакатом или бојкотујете робу некога ко финансира оне који вам вређају достојанство и пљују на част. Укључите се у организације за које мислите да раде у корист ваших вредности. Уложите време, новац, или труд у борби за слободу. Па ако ништа од тога, ни грађанска непослушност, ни политички ангажман не уроде плодом, онда пушку па у шуму.

Немојте да се заваравате; ово неће бити ни лако, ни лагодно. Пристајање на живот у ропству под невладницима је пут мањег отпора. Ако можете да живите тако, ако се слажете да је живот само "у се, на се, и пода се", онда ова борба није за вас, и далеко вам лепа кућа.

Али ако вам не може више под кожу, ако вам је стало до слободе, и ако разумете да је једини начин да заиста боље живите - и то не само ви, већ ваша деца и унуци - онда 'ајде да засучемо рукаве и да се изборимо за то.

среда, 27. мај 2009.

Империји се жури

После трибина организованих у Србији, РС и Канади, Фондација Лорд Бајрон је данас одржала и конференцију у Вашингтону. У сарадњи са Америчким саветом за Косово, на петосатној сесији на Капитол хилу низ експерата је предочио слику ситуације на Балкану и алармантне америчке иницијативе да поново потпали тамошње буре барута.

Отварајући конференцију, спољнополитички колумниста (и мој колега са Antiwar.com) Даг Бандау изнео је став да је учешће у колонијалном пројекту на Балкану апсолутно против америчких интереса, и да би за Вашингтон било најбоље да Балкан препусти балканцима. Бандау је описао америчку и европску политику на просторима бивше СФРЈ као ”деструктивно лицемерје,” где је једини доследан ”принцип” да Срби никад нису у праву.

Грегори Дејвис, који се бави проучавањем ислама, изложио је теорију да се Америка бави тзв. ”империјалном демократијом” и у ствари користи исламски џихад као средство сламања држава и нација које из ма ког разлога одбијају да се приклоне америчкој доминацији. Колико год њихови циљеви били међусобно супротстављени, и иако су номинално у сукобу, између Империје и џихадиста постоји објективно савезништво када је реч о односима према нрп. Србији или Русији.

Пуковник у пензији Роналд Хачет подржао је тезу да је балканска политика запада недоследна, односно лишена конкретних принципа. Српска спремност да се преговара о статусу БиХ (пре и током сукоба) и Космета схваћена је као слабост и охрабрила Вашингтон да поступи још агресивније. Дејтон је био компромис који су Срби нудили годину дана раније, али је америчко одбијање довело до десетина хиљада додатних, непотребних жртава. Што се садашње ситуације у БиХ тиче, стандардни услови за пријем у ЕУ уопште не захтевају укидање РС; међутим, провучени кроз призму ”међународне заједнице” њима се правдају захтеви за укидање РС! У самој ЕУ има земаља које су итекако децентрализоване (Шпанија, Немачка) или чак на ивици распада (Белгија). Откуд толико инсистирање на централизацији БиХ?

На то се надовезао професор Стивен Мајер, одличан познавалац босанских прилика, који је подсетио да су позиви за ревизију Дејтона почели већ 1996. Сам Дејтон почива на парадигми империјалне доминације Балканом, и представља (бледу) копију одредби Берлинског конгреса 1878. Иако време хегемоније пролази, превише становника самог Балкана (нпр. у Србији) прихвата ову парадигму као реалност. А у ствари се њоме гради нешто што апсолутно нема основа у реалности (квази-државе у БиХ и на Космету). Покретачи садашње америчке иницијативе сматрају да је све у БиХ ишло како треба до 2006 (када је пропао ”априлски пакет”) и за то криве Буша Млађег и Милорада Додика - иако Буш није имао ништа с тим, а априлски пакет је рушио Силајџић! Управо је америчка политика из деведесетих довела до садашњег стања, али то је чињеница с којом не може да се помири сујета људи који су ту политику кројили, а сада су се вратили на власт.

Вилијам Линд (одраније познат читаоцима овог блога) је поставио ситуацију у шири контекст. Наиме, тзв. ”међународна заједница” је у ствари једна глобалистичка ”нова класа,” која намеће меки тоталитаризам (најбоље описан у Хакслијевом ”Врлом новом свету”). Тек у том светлу политика Вашингтона постаје сасвим доследна, и штавише предвидива. Глобалистичка идеологија - у ствари културни Марксизам франкфуртске школе - има за циљ уништење западне цивилизације како би се на њеном месту изградила постмодерно, мултикултурно, пост-историјско друштво. У ту сврху је пригрљен и радикални ислам, као оруђе деструкције, а Русија се сматра као највећа претња том пројекту (а Србија као сурогат за Русију).

Отпор оваквом начину глобализације манифестује се кроз тзв. ”рат четврте генерације,”(4Г) који не означава толико револуцију у методама ратовања колико изазов целокупном политичком и војном систему успостављеном још у 17. веку Вестфалским миром. Као последица глобализације и 4Г ратовања, институција државе доживљава кризу легитимитета. Стварањем две квази-државе на Балкану (БиХ и Косова) које не могу да се одрже без иностране помоћи, и паралелним слабљењем српске државе, глобалисти су учинили да балкански простор постане привлачан институцијама 4Г, од џихадиста до организованог криминала, које оспоравају легитимитет државе. У најбољем случају, вели Линд, ове групе преузимају празне љуске држава (нпр. режими на западу Африке, Ираку и Авганистану) или настаје анархија сомалијског типа. Највећи парадокс глобализације је што сече грану на којој седи, јер се ”нова класа” ослања управо на државни систем који се труди да уништи!

Шта све ово значи за наше просторе? Линд предвиђа да би даљи притисци да се призна Космет и укине РС ослабили српске државне институције до те мере да би дошло до појаве 4Г елемената у српском друштву, који би потражили решење својих проблема ван прихваћених политичких оквира. Преседан за ово су организације типа ”Црне Руке” и ”Младе Босне.”

У другом делу конференције говорили су амбасадор Џејмс Бисет, Џејмс Џатрас, и Срђа Трифковић. Амбасадор Бисет се присетио улоге америчког амбасадора Зимермана на избијање рата у БиХ, нагласивши да је Зимерман био професионални дипломата и да није деловао из неких личних мотива, већ по инструкцијама. Такође је описао канадски модел интеграције франкофонског становништва, али је признао да то решење није имало идеалне резултате у самој Канади, а да би било тешко примењиво на Балкану.

Др. Срђа Трифковић је изразио бојазан да је садашњи режим у Београду невољан да се одупре америчких захтевима, али је истовремено стабилан јер не постоји опозиција способна да га угрози. Америчка политика се вратила на поглед из деведесетих, и сада покушава интервенцијом на Балкану да поврати моћ и престиж пољуљан у Ираку и Авганистану, па и да се поново наметне као хегемон у Европи.

Али, као што је у завршним примедбама објаснио Џатрас, ово више нису деведесете. Америка нема више ни силу ни новац којим би могла да диктира реалност (а није то могла ни раније).

Закључак који се мени намеће из свега што сам чуо је да се цели амерички план за Балкан ослања на капитулацију Београда и Бања Луке. Што се Београда тиче дај приступ можда има неког смисла, будући да је ”жута” коалиција америчка креатура која се ”плаши сопствене сенке” (Мајер). Али, мада је бар начелно могуће сменити Додика и довести новог, послушнијег премијера РС, колико је то изводљиво у пракси? Уосталом, зар није баш Силајџић минирао америчке уставне промене пре две године? Лидер СДА Сулејман Тихић је бар показао спремност да преговара са Србима и решења за будућност БиХ тражи сам, а не са стране.

Тзв. ”међународној заједници” песак цури кроз прсте; доба америчке хегемоније је прошло, а Запад је по свему судећи морално и материјално посрнуо као резултат глобалистичке управе. Зато се Вашингтону толико и жури да "заврши посао" на Балкану. Ако се одоли притисцима, врло брзо ће доћи време када ће колонијални модел заслужено отићи на отпад историје.

четвртак, 21. мај 2009.

Анестезија

При крају јучерашњег осврта на Бајденову мисију споменуо сам улогу медија у анестетисању Србије; линк који сам том приликом искористио иде на текст објављен пре неколико дана, који представља анализу ТВ програма у Србији.

Према истраживању Новосадске новинарске школе програма РТС1, РТС2, ТВ Пинк, ТВ Б92 и РТВ1 и РТВ2 , на узорку од 7 дана (10-16. новембар 2008) од 6:00 до 24:00 часова, резултати су више него поразни.

Неки подаци нису ништа ново: на пример, да већину играног програма представљају стране серије (што америчке и британске, што латинске сапунице), уз нешто реприза старе домаће производње. Али неке од статистика из ове студије су заиста занимљиве.

Рецимо, једна трећина целокупног програма су вести ("информативни програм"), који се одликује "веома великим бројем емисија вести, а малим бројем и трајањем дебатних и истраживачких емисија." Упркос томе, у силним информативним емисијама занемарени су "међународни догађаји, догађаји изван Београда и економска збивања."

По броју информативних емисија и дужини трајања предњачи Б92 (43,3%). Информативне емисије чине скоро деведесет одсто сопствене продукције Б92 (87,2%, тачније), за коју се оцењује да има "најсиромашнију жанровску разноврсност."

Мој закључак из прегледа резултата студије је да се анестетисање народа спроводи преко РТС и Пинка, док је Б92 претежно усмерен на "информативни" рад (тј. непрестано понављање пропаганде прерушене у вести).

Кад се с тим сабере поразна ситуација у српском новинарству, постаје јасно до које мере је Србија "поклопљена" шапом иностраних душебрижника и њихових домаћих промотера, и колика је потреба за истинским новинарством. И ту онда ступају на сцену аматери и идеалисти, наоружани мобилним телефонима, фотоапаратима, и интернетом...

среда, 20. мај 2009.

Гласник је порука


Именовање Џозефа Бајдена за потпредседника Барака Обаме било је јасан сигнал о каквој ”промени” се ради у америчкој иностраној политици. Бајден је Обами оно што је Чејни био Бушу млађем: ратоборни глас старог естаблишмента. Као што су Чејни и његова екипа донели у наслеђе Бушу млађем опсесију Ираком са почетка деведесетих, тако су Бајден и нови-стари кадрови Стејт департмента у Обамину Белу кућу донели балкански пртљаг из деведесетих.

Нема сумње да ће Бајдена срдачно дочекати у Приштини и Сарајеву. Он већ скоро две деценије веома отворено подржава како босанске Муслимане, тако и ”ОВК”. А што се Срба и Србије тиче, Бајден је током НАТО агресије 1999. био у гласној мањини која је позивала на општу инвазију и увођење ”окупације у немачко-јапанском стилу.” (ТВ емисија Meet the Press, 9. мај, 1999)

Чињеница да је баш он изабран да буде гласник Империје у Сарајеву, Београду и Приштини је сама по себи једна врста поруке о природи и циљевима америчке политике.

О чему се ради? Обама је изабран прошле јесени на крилима обећања о ”променама”. Али незадовољство Американаца Бушовим империјалистичким авантурама је протумачено као фрустрација неуспелим империјализмом. У међувремену је дошло и до економске кризе. Ситуација у Ираку је и даље очајна. Авганистанска интервенција је до те мере оманула да се сада воде борбе у Пакистану против Талибана који су наводно побеђени већ 2001. Обамини спољнополитички кадрови, листом из Клинтонове администрације (од Хилари надаље), одлучили су да опет заиграју на балканску карту.

Америчка политика на Балкану коју је зацртао Клинтонов режим није се променила под Бушом, само је била на аутопилоту до пролећа 2005. Буш је тада активно кренуо у борбу за ”независну државу Косово”, централизацију БиХ и одвајање Црне Горе. Ово последње је завршено у мају 2006, без много протеста из Београда, и сигурно је охрабрило Вашингтон да још више инсистира на остатку платформе. Жилав отпор Београда је ометао америчке напоре по питању Косова све до прошлогодишњих избора у Србији. Једино још власти у РС и даље одолевају притисцима.

Два су стратешка циља америчке балканске политике. Један је да добије поене у исламском свету за одбрану муслимана у БиХ и на Космету, како би ови отказали џихад против ”Великог Сатане” и поново постали савезници. Ово није теорија завере; на исламску карту се између осталих отворено позивао истакнути спонзор ОВК, конгресмен Том Лантош (који више није међу живима), па и сам Бајден у неколико наврата, као сенатор. Међутим, очекивана захвалност исламског света никако да дође, а у међувремену велики број заробљених терориста у својим биографијама има и ”босански џихад.” Зато политика Вашингтона у БиХ осцилује између притиска на Србе да би се угодило Муслиманима и притиска на Муслимане да би се сузбио радикални ислам. Није ни чудо што не успевају ни у једном.

Други циљ Америке је да што је више могуће ослаби и подели Србе, јер су они још почетком деведесетих означени као ”реметилачки фактор.” Ово је у суштини доктрина преузета од КПЈ, познатија као ”слаба Србија, јака Југославија” - с тим што овде уместо Југославије фигурирају ”независне државе” којима су кумовали баш Американци, од Словеније до НДК. У ту сврху је пружена војна и техничка помоћ Туђмановом режиму за решавање ”српског питања” путем ”Олује”, инситирало се на независној БиХ и Македонији у авнојским границама, као и на одвајању Црне Горе и Косова. (Будући да и ”војвођанске” сепаратисте финансирају америчке и ЕУ фондације, пројект дробљења српских земаља вероватно још није завршен.)

Зашто? Утицајна фигура вашингтонског спољнополитичког естаблишмента Строб Талбот је пре неколико година, у предговору књиге ”Путања судара,” образложио да се НАТО поход 1999 може објаснити ”отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе - а не патњама косовских Албанаца.” Дакле, пошто су се све земље бившег Источног блока утркивале ко ће да буде већи амерички вазал и да се што брже реформише и спроведе транзицију, Србија (СРЈ) је инсистирала на ”превазиђеним” концептима независности и суверености, одбијала да постане америчка сатрапија и да свира како Вашингтон диригује. (Нећу ни да чујем да је за ово крив Милошевић; овакво понашање је сасвим у карактеру Срба.)

Наводно аутентична народна револуција 5. октобра 2000. у Србији је у ствари изведена по америчком рецепту специјално формулисаном баш у ту сврху, и плаћена америчким парама. После је идентичан рецепт примењен у Украјини и Грузији, а после и Белорусији (али без успеха). Али чак ни Зоран Ђинђић, који се сатрао од сарадње са Империјом, није био вољан да преда Косово. Од тада су Американци константно трагали за довољно ”демократском” (тј. послушном) владом, коју су коначно добили прошлог лета. На велику фрустрацију Вашингтона, међутим, и овај режим се противи отимачини Косова (макар и само вербално)!

Ови који би да ”промене код” и ”реформишу” Србе да не буду то што јесу него нешто друго, кротко и послушно, знају можда боље од слободољубивих Срба да је Косово више од територије. Реч је о принципу. Није довољно да се Косово окупира, преда Шиптарима, да се Срби униште и њихова духовна баштина разори или присвоји. Да би америчка политика према Србима истински успела, не само привремено, потребно је да се сами Срби одрекну Косова.

Косовски бој није никакав ”националистички мит.” Није српство почело од 1389. Али косовски еп представља дестилат историјских, културних и цивилизацијских вредности Срба: слободу, част и веру, и одбијање да се покори освајачу. За земљу која је у сопственом народу убила слободарски дух и затире га свуда по свету - у име ”слободе,” штавише - овакав дестилат је чисти отров. Косово се Србији отима не само да се угоди Албанцима (као лојалном савезнику сваке империје која је крочила на Балкан, па и ове најновије), већ да би се уништила та српска приврженост слободи. Узима се земља да би се отела душа.

Иако ништа не би било драже постмодерним, постнационалним, постхришћанским ”грађанистима” који свој српски идентитет поричу, мрзе или презиру, Тадић и његова коалиција су свесни да за овај корак још нису спремни. Иако контролишу све аспекте власти и већину медија, знају да би се маса народа коју су забавили што сопственим јадом што ”културом” хедонизма ипак реаговала на овакву ампутацију. Зато се труде да до жељеног резултата дођу постепено и полако, све време покушавајући да анестетишу друштво причом о инвестицијама, ЕУроатлантским интеграцијама, белим шенгенима, Фијату, и бољем животу који ”само што није стигао” већ девет година.

Бајденова посета им квари планове, јер се људи буне, почињу да се сећају и да сабирају два и два. Отуд толики напор да се ово представи као израз америчког задовољства српском ”сарадњом”, а не притиска да Србија прихвати сопствено силовање и још виче ”брже, јаче, још.”

Да ли је Вашингтон послао баш Бајдена, осведоченог србомрсца, како би Србима мало јаче стао чизмом за врат и подсетио их да очекивана ”сарадња” није потпуна док се не испуни најважнији захтев - одрицање од Косова? Американци јесу свашта нешто, али нису суптилни. Шта год Бајден рекао у Београду, чињеница да је баш он дошао у посету, а да је пре тога у Сарајеву изјавио да је независно Косово ”од кључног значаја за стабилност и напредак региона” и да је то свршен чин који не може да се мења (а како би то показао, иде у Приштину где га чека Тачијев орден), говори довољно. Можда и превише.

И док они којима је јасно чекају да се они којима није јасно пробуде из измаглице метафоричког опијума који им се свакодневно пумпа у мозак, остаје само да се присетимо да америчка политика коју Бајден представља почива на убеђењу да су они у стању да снагом воље диктирају реалност. А мада се с времена на време чини да им ово заиста полази за руком (бар на нашим просторима), ова врста коцке са судбином се ретко исплати. Реалност има врло незгодну навику да на крају ипак победи.

уторак, 19. мај 2009.

Трибине Фондације Лорд Бајрон у Торонту

После већ споменутог гостовања у Србији и РС, аналитичари Фондације Лорд Бајрон одржаће и две трибине у Торонту овог петка, 22. маја.

Прва трибина, о америчкој политици на Балкану и претњама Србији и РС, биће од 10 ујутро до подне, у просторијама University of Toronto, Alumni Hall, 121 St. Joseph Street (Queen's Park Crescent East).

Следећа трибина биће у просторијама Royal Canadian Military Institute (426 University Avenue) тог поподнева, од 14 до 17 часова, на тему "Спрема ли се нова балканска криза?"

Улаз слободан - прилози добродошли.

Учесници:

  • Амбасадор Џејмс Бисет (James Bissett)
  • Џејмс Џатрас (James Jatras)
  • Проф. Сунил Рам
  • Др Срђа Трифковић
У оквиру трибина биће промовисана нова књиге "Kosovo: The Score" и по први пут приказан документарни филм „Kosovo Can You Imagine?” аутора Бориса Малагурског.

Бајден као симптом

Џозеф Бајден, велики везир Императора-самодршца Барака Хусеина Обаме, сутра стиже у званичну посету осакаћеној сатрапији познатијој као Република Србија. Срби имају итекаквих разлога да се осећају пониженим и увређеним што им долази човек који је својим изјавама током година демонстрирао најодвратнију мржњу и презир према њиховој земљи и народу.

Нешто не верујем да ће можда ”боркиње” за људска права да га туже за говор мржње; тај деликт је резервисан само за Србе, а никако за Демократе (и то са великим Д) па још из Америке. Ево, самом сугестијом да би Бајдену требало замерити на изјавама да су Срби ”неписмени, дегенерици, силоватељи, убице беба, касапини и агресори” ја сам чини ми се починио геноцид-два над невиним (убаците овде жељену категорију жртве) и морао бих за то да одговарам пред лустрационим већем Пешчаника...

Али доста црног хумора. На данашњи дан треба се сетити не само свега што је Бајден рекао о Србима, већ и што су други на ”цивилизираном, демократском и напредном” Западу рекли о нама током протекле две деценије. Обе збирке цитата објављене су на страницама Двери; погледајте линкове у тексту.

Требало би се сетити и посете Хавијера Солане, човека директно одговорног за НАТО агресију 1999, а којег су ”демократске” власти дочекале са свим почастима већ у фебруару 2001. После су му чак поверили и преговоре о ”државној заједници” са Ђукановићевим монтенегристичким режимом (која је, дабоме, пропала по унапред написаном сценарију, ни на чије изненађење).

Шта рећи и на посету два авиона из 555. ескадриле америчке авијације, која су слетела на Батајницу 23. јуна 2006, а што су министар војни Зоран Станковић и амерички намесник Полт оценили као ”веома важан догађај у војној сарадњи”?

Занимљиво је да се ова владајућа камарила докопала својих фотеља обећањима да ће Срби да живе ”као сав нормалан свет,” а још откад су попут свих нормалних демократа спалили Скупштину и извели пуч плаћен америчким коферима кеша у октобру 2000, раде ствари које ниједна нормална држава не би себи дозволила. Само неколико примера:
  • хапшење и изручење целокупног државног врха лажном суду политичке намене;
  • демонтирање властите војске како се не би увредили ”партнери” из НАТО;
  • једнострано примењивање мртворођеног уговора са ЕУ, које је уништило привреду ионако већ систематски опљачкану деветогодишњом владавином ”експертске” руке Г17-плус.
И тако даље, листи као да нема краја. Србија је заиста јединствена земља у свету по томе што је у њој ненормално сасвим свакодневно, а апсурдно не само могуће већ и државна политика.

У том контексту, Бајденова посета није ни прво ни највеће досадашње понижење за Србе, нити је најнакараднија ствар коју су организовали домаћи сатрапи иностраних господара. Како спречити да се ова владавина апсурда и ненормалности настави? Па не морам ваљда да вам цртам...

понедељак, 18. мај 2009.

Фашисти

Претпостављао сам да ће се нешто слично овоме десити још прошле јесени, када се у ментално окупираној Србији организовао отпор ”војвођанском” сепаратизму. Нова српска политичка мисао (НСПМ) је већ неко време трн у оку невладничко-квислиншке камариле која је зајахала Србију октобра 2000. Све док је њено супротстављање ”промени кода” Срба и Србије могло да се отпише као пуста прича, непријатељство невладника остајало је на речима (мада свакако тешким). Мени је, преко пола света, тешко да проценим до које мере је инцијатива НСПМ заиста довела до краха Статута и кампање за Пајтићеву квазидржаву (то можда боље може да објасни колега Вронски, који је ближи ситуацији), али ако морам да погађам, по количини витриола која се потом сручила на НСПМ рекао бих да је била одлучујућа.

НСПМ се потом огласила и поводом невладничке тужбе против Добрице Ћосића за ”говор мржње” и ТВ-иступа Бранислава Димитријевића, владиног невладника задуженог за ”културну деконтаминацију.” То је ваљда била кап која је прелила чашу, па су невладници против НСПМ покренули прави правцати џихад.

Како другачије да се опише предлог закона о забрани фашизма који ”фашизам” дефинише као "било шта што се нама (тј. ”Другој Србији”) не допада"? На страну сад да су творци овог закона људи чији су ставови најблаже речено са оне стране здраве памети; чак и да га је написао неко с којим се слажете, остаје чињеница да се њиме криминализује мишљење!

Е сад, неко ће рећи, па шта? Зар сме све и свашта да се говори и мисли? Сме. Мора да сме. То не значи да речи и мисли немају последице, али то је ствар друштва, а не државе (која се између осталог дефинише као монопол силе на датој територији). Неке ствари морају да буду свете. Ако нису, онда је све релативно, а добро и зло се одлучују већином гласова. Данас могу да буду једно, сутра друго, прекосутра треће.

О феномену релативизације у енглеском језику је још давне 1946. писао Џорџ Орвел, који је дизао глас против тенденције да језик буде инструмент спречавања мисли. Орвел је своје аргументе заснивао на примерима тоталитарних система чији је био савременик - фашизма, национал-социјализма и комунизма - али је и сам рекао да језиком манипулишу сви, од конзервативаца до анархиста.

Орвел је илустровао своје размишљање о језику у дистопији ”1984,” која је смештена у свет где је језик до те мере обезвређен да обични човек не познаје изразе попут ”слободе,” нити би му та реч ишта значила све и да је чује. ”Намера је била да, кад Новоговор буде прихваћен једном заувек а Староговор заборављен, свака јеретичка мисао... буде дословно непомислива, бар у оној мери у којој зависи од речи.” (превод Владе Стојиљковића, Кентаур, Београд, 1977)

Покушај да се обесмисли мисао приметан је у политичком говору и данас. Један од примера је демократија. Постоји јасна дефиниција демократије: политички систем у којем се одлуке доносе већином гласова. Али њу нико не користи! Уместо тога, ”демократија” је прерасла у један аморфни концепт који објективно не значи ама баш ништа (односно, дефинише се по потреби датог тренутка) али треба да представља све добро, позитивно и пожељно. Насупрот њој се поставља ”фашизам,” исто тако одвојен од своје стварне дефиниције и претворен у аморфну масу свега негативног, непожељног и лошег.

Сам фашизам најбоље је дефинисао његов творац, Бенито Мусолини, 1925:

Tutto nello Stato, niente al di fuori dello Stato, nulla contro lo Stato. ("Све унутар државе, ништа ван државе, ништа против државе.")


Масовна убиства, освајачки ратови, контрола речи и мисли - то су све карактеристике фашизма које произилазе из овог принципа који је артикулисао Мусолини. По њему је држава заменила Бога, и њој је све дозвољено. Хитлерова идеологија ”национал-социјализма” је у ствари била фашизам зачињен немачким шовинизмом, расизмом и мржњом према Јеврејима.

Није ни чудо што страшно мало људи зна за ову дефиницију. По њој су многе данашње ”демократе,” од Вашингтона до Брисела (да сад не говоримо о београдској сатрапији) у ствари фашисти. Али пошто се не зна шта је стварно фашизам, а шта је стварно демократија, онда се може спроводити фашизам у име борбе против ”фашизма” - и то називати ”демократијом”!

Овако извитоперено поимање фашизма, демократије и људских права управо је основна карактерна особина тзв. Друге Србије (погледајте примере). Ово не треба да изненади, будући да су данашњи невладници некадашњи комесари - а од 1945. наовамо у српској политичкој али и свакој другој мисли наметнута је теза да комунисти имају монопол на антифашизам, односно да је ”фашизам” све што се супротставља ”социјалистичкој револуцији.” Падом СССР и комунизма, некадашњи комесари су се пресвукли у данашње ”демократе,” не само у Србији већ и широм источне Европе и бивше СФРЈ. Значи, један аморфни концепт који је требало да значи све добро и пожељно заменили су другим - а све време је циљ био моћ и власт. Нема везе како се концепт зове, све док су они ”горњи.”

То што су наметнути аморфни појмови (социјализам, демократија, фашизам) постали општеприхваћени омогућава да се организације које финансирају стране владе представљају ”невладиним,” да се квислиншка пропаганда проглашава ”борбом за људска права,” а да један Чеда Јовановић може да се сматра ”либералним демократом” иако стилом и садржајем више подсећа на аутентичног фашисту Димитрија Љотића. Којем је, иронично, највише и пристајала комесарска етикета ”домаћег издајника.”

четвртак, 14. мај 2009.

Споменици

Још један болан доказ моралне беде и квислиншког положаја данашње Србије је тренутна полемика око споменика на Везирцу. На том брежуљку је 1716. стајао шатор турског везира који је командовао битком против Аустрије под Петроварадином. После турског пораза, Аустрија је ослободила Срем, Бачку и Банат све до Темишвара, протеравши Османску царевину јужно од Дунава. Сада Република Турска хоће да подигне споменик османској војсци и у томе изгледа има подршку ”мултикултурних” власти Србије, а посебно оних што би да праве Републику Војводину.

Изјава председника МЗ Петроварадин, Петра Мудрог, да је време ”да се сви окренемо будућности, да се људи, нације, државе окрену миру и што бољој сарадњи, па ће постављање споменика Турцима, на неки начин, представљати помирење међу народима”, тера ме на помисао да незаслужено носи ово презиме. По чему је то интерес данашњих Турака да подигну споменик Османлијама окретање будућности? Зар није Ататурк 1918. укинуо османску царевину и организовао Турску као секуларну републику, под претњом силе? А данас турска војска ”чува мир” по БиХ и на окупираном Косову и позива се на ”историјске и културне везе” са тамошњим становништвом, док Србију њени невладнички мучитељи прозивају за некакав ”клерофашизам” и опсесију прошлошћу...

То да су Срби опседнути својом историјом ноторна је лаж. Могло би се чак рећи да су Срби своју историју, што намерно што под притиском, заборавили!

Године 1683, Турци су подигли велику војску и кренули на Беч. У последњи час је опседнутом гарнизону стигла помоћ, у виду пољске коњице на челу са краљем Јаном Собјеским. Следећих 15 година су се водио велики рат између Турака и Свете Лиге, у којој су били хапсбуршка Аустрија, Венеција, Пољска и Русија (да, Русија!). Аустријски војсковођа Еуген Савојски чак је повео и војску на Босну, спаливши при томе Сарајево, да би на Косову изгубио од Турака. Тај аустријски пораз је покренуо и прву Велику сеобу Срба (1690). Еуген је касније потукао велику турску војску код Сенте (1697), тако да је 1699. закључен мир у Сремским Карловцима (Karlowitz) по којем је султан предао Аустрији данашњу Мађарску, Трансилванију и Славонију, а Далмација је припала Венецији. Током овог рата уништен је и Партенон у Атини, који су Турци користили као барутану.

Турци су 1716. покренули нови рат како би вратили изгубљене територије, али су Пожаревачким миром 1718. изгубили и већи део данашње Србије (од Београда до Крушевца). Освојили су је поново 1739, у рату који је изазвао другу велику сеобу Срба. Ето шта недостаје у дискусији о споменику Османлијама под Петроварадином.

Уосталом, баш у Србији већ постоји споменик који најбоље представља Османску царевину, а који су сами Турци подигли - и то пре двеста година.

За коју недељу навршиће се двеста година од битке на Чегру, маја 1809, неуспелог покушаја српских устаника да ослободе Ниш. Суочени са турском војском која је кренула у помоћ гарнизону, устаници су се укопали на Чегру. Када су Турци ипак продрли у шанац, командант устаника Стеван Синђелић дигао је у ваздух складиште муниције и тако, жртвујући себе, успео да обезбеди одступницу преосталим Србима.

Турски врховни командант, сераскер Хуршид Ахмед-паша, наредио је да му се донесу главе погинулих Срба. Платио је градским кожарима да их одеру и напуне ватом (као што се препарирају трофејне животиње) и пошаљу султану, а 952 лобање је узидао у ”ћеле-кулу” неких пет метара висине, а четири ширине и дужине.

Испочетка су Турци држали стражу око куле, да би спречили породице и локално становништво да скину лобање и сахране их по православним обичајима. После су је, међутим, напустили и предали на милост сунцу, киши, снегу и ветру. Наводно је 1861. Мидхат-паша хтео да сруши кулу, али су га у томе спречили локални Турци.

Када је кнежевина Србија 1878. добила Ниш, почела је изградња капеле која је штитила кулу од даљег урушавања. Капела је довршена 1938. године. Само 58 лобања је остало у зидовима. Синђелићева глава чува се одвојено, у витрини.

Вреди споменути да је Хуршид Ахмед-паша био син свештеника, Черкез са Кавказа, који је као дете одведен у Јаничаре. За своје заслуге у сламању Србије постаће велики везир (1812-1815).

Најпознатији запис о овој ”ћеле-кули” оставио је француски политичар, песник и државник Алфонс де Ламартин, који је на свом путовању у Свету земљу прошао је 1833. кроз Ниш:

"Сунце је пржило. Једну лигу од града, видео сам велику кулу на пољани, белу попут паришког мермера. Кренуо сам путем који је водио према њој. Сео сам у сенци куле да се одморим на тренутак. Али тек што сам сео и подигао поглед, схватио сам да зидове, за које сам мислио да су од мермера или белог камена, чине редови људских лобања, избељених сунцем и усађених у зидове песком и малтером... Ту и тамо се још видео прамен косе који се лелујао попут лишћа или маховине са сваким дашком ветра. Свеж планински поветарац провлачио се кроз бројне рупе у лобањама и звучао као тужно уздисање.”


У истом путопису, Ламартин каже и ово:

”Нека Срби сачувају овај споменик! Заувек ће да учи њихову децу вредности слободе свог народа и цене коју су њихови очеви морали за њу да плате.”


Од тада су прошла многа лета. И многе ствари које нису смеле, пале су у заборав. Данас осакаћеном Србијом владају људи који уче децу да је луксуз вреднији од слободе, ”добар живот” важнији од достојанства, а задовољство од части. Који би најрадије срушили Ћеле-кулу као симбол ”мрачне прошлости” који би, ето, могао да увреди народ пријатељске Турске.

Ћеле-кула није само споменик који подсећа на цену слободе, већ и сведочанство о Османској царевини која ју је подигла. То је споменик, између осталог, и окрутној, одвратној робовској институцији девширме, ”данка у крви,” која је од десетина хиљада хришћанске деце направила окрутне психопате типа Хуршид Ахмед-паше. Толико о ”мултикултурном” и ”толерантном” Османском царству, којем наводно секуларни и у ”будућност” загледани савремени Турци хоће на Везирцу да дижу нови споменик. Све у сарадњи са Србима који нису достојни тог имена, а ни наслеђа борбе за слободу и правду које су им оставиле генерације предака.

среда, 13. мај 2009.

Тресла се гора...

... родила се Резолуција 171.

Наиме, Представнички дом (House) америчког Конгреса је у уторак усвојио резолуцију у којој се позива на даље уставне реформе у БиХ у циљу стварања ”ефикасне и ефективне” државе која би могла да се ЕУроатлантски интегрише. Члан БХ предсједништва и самозвани лидер БХ Муслимана Харис Силајџић поздравио је резолуцију као ”конкретизовање” плана за стварање ”потпуно демократске и функционалне државе БиХ.”

Нема сумње да Силајџић, који својим једноумљем комично подсјећа на великог везира Изногуда (можете готово да га замислите како мргодно гунђа, ”Овога пута, Фахрудине, постаћу Алија умјесто Алије!”) под ”потпуном демократијом” подразумијева принцип ”један човјек, један глас,” који је БиХ и одвео у рат. Али о томе у резолуцији нема ни ријечи.

Што се тиче стварања функционалне државе, што Харис не крене од себе? Нико није тјерао ни њега ни СДА да Федерацију БиХ организују као десет аутономних мини-држава са мамутским бирократијама и конфискаторним порезима, која функционише горе него анархија у Сомалији. О корупцији, која се примиче ”стандардима” османске царевине из доба њеног колапса, да и не говоримо. Али дабоме, рјешење је укидање РС, а не реформа Федерације у нешто ”функционално.” Уосталом, сам Силајџић понавља, као изгребани ЦД, да је Република Српска ”геноцидна творевина” и да је зато треба укинути! Нема ту ни ”д” од демократије, ни ”ф” од функционалности.

Међутим, попут свих Силајџићевих досадашњих небулоза (а за 17 година каријере, има их напретек), и ова се расплињује под свјетлом простих чињеница. Наиме, резолуција не предвиђа малтене ништа конкретно, осим позива да ОХР остане у БиХ и да се именује амерички изасланик који би директно представљао Вашингтон у босанском лонцу. Тај изасланик већ de facto постоји, у виду замјеника вицекраља. На тој функцији је од почетка увијек био Американац (тренутно Рафи Грегоријан). Ради се, дакле, само о промјени титуле, ништа друго. Све остало су опште констатације и већ много пута поновљена прича о европским интеграцијама, Венецијанској комисији, итд. Јесте да се позива на реформу БиХ како би она могла да уђе у ЕУ, али зар није Белгија таман толико подијељена, а усред ње је главни град Уније? Дакле, доњи дом Конгреса САД усвојио је резолуцију да све има да буде како је и досад било. Радикална промјена, нема шта.

Што се самог Силајџића тиче, и његовог најновијег покушаја да лобирањем у иностранству стекне политички капитал код куће, довољно је рећи да се у резолуцији специфично спомиње ”априлски пакет” уставних реформи, који су написали Американци а који је управо он минирао. Каква год буде америчка политика у БиХ у скоријој будућности - а сигурно је да ће бити ограничена финансијском кризом и компликацијама на Блиском истоку, у Авганистану и Пакистану - све је мање сигурно да ће у њој бити мјеста за Хариса Силајџића.

понедељак, 11. мај 2009.

Америчка политика на Балкану: две трибине

Нашим београдским и бањалучким читаоцима скрећем пажњу на две трибине које се у среду и четвртак одржавају у њиховим градовима, а на којима ће одлични познаваоци америчке политике на Балкану да представе своје виђење најновије администрације.

Прву трибину, у Београду, организују Номоканон, Двери и Фондација лорд Бајрон. Учествују: бивши канадски амбасадор у СФРЈ Џејмс Бисет, директор Америчког савета за Косово Џејмс Џатрас, и др. Срђа Трифковић, аутор и аналитичар. Среда, 13. мај, амфитеатар V Правног факултета, 19:30 часова.

Следеће вечери, у Бања Луци, амбасадору Бисету, г. Џатрасу и др. Трифковићу се придружује др. Дарко Танасковић, на трибини коју организију Фондација лорд Бајрон и Културни центар града. Четвртак, 14. мај, Мала сала Банског двора (Трг српских владара 2), 19 часова.

Каква је позадина најављене намере Вашингтона да ”игра активнију улогу” на Балкану? Шта значе све гласнији захтеви америчких медија, конгресних одбора, ”невладиних” институција и академских личности да се изврши унитаризација БиХ ревизијом Дејтонског споразума, а Србија натера да призна самопроглашену државу у Приштини?

Нешто се сигурно ”иза брда ваља.” Сазнајте шта!

субота, 09. мај 2009.

ДАН ПОБЕДЕ





Сваког деветог маја, прво чега се сетим је легендарна фотографија чувеног Јевгенија Халдеја. Совјетски војник Михаил Мињин поставио је државни барјак СССР на круну статуе Германије, додуше, нешто раније, 30 априла 1945, током операција за ослобођење Берлина од нацизма. Тај догађај, на жалост, Халдеј није успео да овековечи, а саму заставу су оборили нацистички снајперисти јер су борбе још трајале. Ипак, два дана касније, заставу су поново поставили руски војници. И тај призор је Халдеј овековечио, а фотографија војника Михаила Јегорова и Мелитона Кантарије је остала упамћена као најснажнији визуелни и емотивни симбол победе слободног света, поготово СССР, државе која је највише учинила за спас света од нацизма, и која је тај подвиг платила са двадесет седам милиона жртава.

Неке од њих су пале и у борбама за ослобођење Југославије. Совјети су ослобађали наше градове са партизанима, и о томе се зна. Ослобађали су градове Србије и са четницима током 1944, о чему се далеко мање зна, и што захтева (и добиће) посебну тему, јер, срећом, постоје сачуване фотографије као и документи.

Углавном, само у борбама за ослобођење Београда, пало је око хиљаду бораца Црвене армије. Данас наша престоница нема ниједан (НИЈЕДАН!) назив улице који изражава макар симболичну захвалност војницима који су оставили своје породице на Дњепру, Волги, Уралу, Бајкалу и Пацифику, и дошли да погину за нашу слободу. Све улице које су обележавале успомену на совјетске хероје, варварски је УКИНУЛА градска власт Српског покрета обнове, пре десет година, и престоницу Србије и народа који је ПРВИ у Европи устао против Хитлера, ставила у исти срамотно-ревизионистички кош са градовима попут Риге, Будимпеште и Загреба, у којима су антирусизам и колаборација са нацизмом били и остали омиљени национални спорт.

Овај коментар је симболично подсећање на људе који су оставили своје животе код нас. Сетимо их се данас. Такође, нека ово буде и подсетник на нашу велику срамоту, коју нам ваља исправљати док није касно. Ако овај блог и овај коментар послуже као макар симболична инспирација за покретање иницијативе за враћање имена улица наших градова руским херојима који су у њима изгинули - бићемо више него поносни и на себе и на своје читаоце, и на нашу земљу. Кoја ће овим показати да памти и поштује људе који су гинули за њу и њен народ.

петак, 08. мај 2009.

Родољуби

Тужна је последица орвеловских времена у којима живимо, да су многе речи кроз праксу попримиле потпуно супротно значење од почетног. Тако је појам "невладине организације" у новијој српској историји постао везан за разне фондове, комитете, институте, иницијативе и центре, наводно независне и невезане за владу, односно државу у којој делују. Међутим, те невладнике по Србији итекако финансирају и контролишу владе - али иностране. Уместо да се ради о организацијама које су израсле из народа, реч је о организацијама које народ мрзе и презиру, радећи превасходно са својим савезницима у политичком животу на примени политичких циљева својих послодаваца и идеолога.

Све ово кажем како се не би стекао погрешан утисак када РАС опишем као "невладину организацију." Она то јесте управо у оном изворном, неисквареном смислу. Реч је о групи ентузијаста чији је циљ да "обнове, унапреде и прошире постигнућа и наслеђе српске цивилизације, те духовну и физичку добробит Срба широм света, у сарадњи са свим морално прихватљивим, привременим или сталним савезницима." (како стоји на сајту организације, додуше на енглеском).

РАС је организовала прошлогодишње демонстрације у Вашингтону против проглашења "Независне државе Косово." Бави се хуманитарним радом, помажући народне кухиње на Космету. А ове недеље је на њену иницијативу градско веће области Колумбија (познатије као Вашингтон) усвојило резолуцију којом се 22. април проглашава Даном помена на Јасеновац. Српски текст резолуције објавио је колега Читалац. Енглески текст, скупа са фотографијом оригинала резолуције, можете видети на сајту РАС-а.

Донекле је разумљиво непознавање на Западу усташког геноцида над Јеврејима, Србима и Ромима у 2. светском рату, јер је режим који је владао Југославијом од 1945 до 1990 то сматрао унутрашњим питањем. То незнање је, међутим, омогућило да усташка емиграција, која је почетком деведесетих пружила огромну подршку стварању нове хрватске државе, лансира тезе о "српској агресији" и "српском геноциду" над Хрватима, па чак и објави пропагандну "историју" по којој су Срби у ствари истребљивали Јевреје горе него Немци! Овим "прањем" НДХ заменом теза се предупређују критике за Туђманов пројект стварања етнички чисте хрватске државе, који је у највећој мери и остварен у лето 1995, заслугама европских и америчких савезника. Истовремено је у Србији стваран анимус према Србима западно од Дрине и Дунава, који су проглашени кривцима за санкције и сатанизацију Србије, иако су управо они још једном највише страдали. Данас невладници у Србији имају исти став према усташким жртвама као Туђман или Павелићеви идеолошки наследници.

Због свега овога, представљање истине у свету о страхотама усташког режима је од огромног значаја, не само да би се на одговарајући начин одала пошта жртвама, већ и да би се спречила манипулација историјом и да би се стало у крај злонамерним подметањима апологета усташког режима и његових епигона да тог геноцида у ствари није ни било, како би онда Срби могли бити оптужени за савремене, фиктивне "геноциде".

РАС је овом резолуцијом, која је на први поглед тек симболична а у ствари од огромног моралног значаја, учинио више у борби за истину, слободу и правду него све српске владе од октобра 2000. наовамо (о оној претходној да се и не говори). А реч је о свега десетак људи, великог срца и пуних љубави према свом народу и својој земљи.

Замислите колико би се могло постићи да је таквих људи више.

среда, 06. мај 2009.

Сенка „културног“ мучитеља

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за „културну деконтаминацију“ у Невлади.

У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве „доминистра“ Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, „патриоте“ попут Борке Павичевић и њених „суборкиња“ познатих нам већ имена „раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.“

Обратите пажњу на ту фразу: „промени одређени код“.

Шта Димитријевић, односно „патриоте“ које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, „цивилизираније“, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана „уметности“ усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве:

„Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за 'Метеорску кишу' Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.“

Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни „другосрбијанац“ а познаје све „кул“ људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.

Камо среће да је његово „мењање кода“ ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.

Јуче је у Вашингтону отворена изложба „О нормалности: уметност у Србији 1989-2001“, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...
„...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и 'помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе', баш исто као и 'комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године', баш исто као и 'саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности', итд, итд. (Антонић)“

Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:



Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису.

Зато мислим да Антонић греши када каже да „хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим 'реформама' свега и свачега коначно оставе на миру.“

Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, „непромењених“ и непрепрограмираних) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што „реформатори“ и „репрограмери“ то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.

Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још?

Историја чека одговор.

уторак, 05. мај 2009.

Искушење вербалног деликта

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против „говора мржње“; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за „говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.

Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за „говор мржње“. Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А „говор мржње“ је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.

Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих „боркиња за људска права“ и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?

Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.

Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и „клерофашиста“ који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.

И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу „логиком“ оног сиротог сточара из источне Африке: „Добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама“. Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је „добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима“?

Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.

Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.