„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

уторак, 31. март 2009.

Слотеру Ниче, Србија (поново) глуми приглупог рођака

Или: како рециклирати превазиђену досетку и нехотице створити историју које није било


Ствар би можда била и симпатична, да је остало на евоцирању шмека деведесетих. Сетиће се многи, серија Тропска врелина јесте била прилично гледана половином деведесетих, али и тада као својеврсни кемп, у видљивом контрасту са високобуџетним и планетарно популарним ТВ-франшизама (које смо, што легално што захваљујући пиратерији неких ТВ-канала током тих пар година најтврђих санкција, редовно пратили овде). Ретки су љубитељи, рецимо, Досијеа Икс, или моје омиљене серије Homicide, који нису имали прилике да их прате редовно, и у исто време када и остатак света.

Са филмовима је ствар била још боља: сетимо се да су (то је доба пре Интернета, па је официјелна кино-дистрибуција била важна колико и видео-пиратерија), биоскопи били ПРЕПУНИ. Стизало је све. Неки од бољих ФЕСТ-ова су одржани управо тада. Филмска публицистика је, у поређењу са данашњом летаргијом, цветала. О Тарантину и Алмодовару (тада новим фацама америчког/европског филма), причало се кад год се не прича о ратним дешавањима. Српској публици се обраћао директно Оливер Стоун (иначе продуцент најбољег филма о босанском рату) путем видео-линка. Наша кинематографија је, захваљујући најпре Кустурици, доживела никад већу међународну препознатљивост. Драгојевић је снимио прво Анђеле, а онда Лепа Села, примећена и далеко одавде. У Србији је један Ангелопулос радио ремек-дело по имену Одисејев поглед, у копродукцији са домаћим филмским кућама (да ствар буде још интересантнија, овај филм је био у најужој трци за Златну палму, баш са Андерграундом: дакле, два филма везана за наше просторе, нашла су се у финишу централне фестивалске смотре у свету, те 1995 године: последња српска победа, што рече Куста, али то је за другу тему).

Али вратимо се Нику Слотеру. Прво је (ваљда у Жаркову), освануо графит "Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!", затим су ствар редиговали (Србија уместо Жаркова) и у неку своју песму (заебантски!) ставили момци из новосадског бенда Атеист Реп (тада прилично популарног, као што је и генерално рокенрол овдашњи имао далеко боље тренутке током владавине Ивл Милоусевича :), што је опет за другу тему, али добро). Онда су дошли страначки/студентски протести због изборне крађе у јесен 1996 и зиму 1997, које су одликовале и бројне, често духовите и проницљиве homemade-пароле.

И, ево, пре пар дана, Блиц нас обавештава да је о својој некадашњој популарности у Срба, преко Интернета сазнао и канадски глумац Роб Стјуарт.

- Do pre dva meseca nisam ni znao da je serija uopšte prikazivana u Srbiji. Na „Fejsbuku” sam naleteo na profil Srbina koji se zove Ivan Jovanović i koji je uz svoje ime stavio parolu „Nika Slotera za predsednika”. Napisao sam šaljivi komentar: „Hej, ako želite da budem vaš predsednik trebalo je samo da me pitate”, i mislio sam da će se sve tako završiti. Međutim, Ivan mi je odgovorio, objasnio mi je koliko je serija bila popularna u Srbiji i poslao mi je prevod pesme „Sloteru Niče, Srbija ti kliče”. Poruku sam prosledio mojim najbližim prijateljima i u roku od nekoliko minuta odlučili smo da dođemo u Srbiju i snimimo dokumentarac - priča Stjuart i nastavlja:

- Sada kada znamo više o studentskim protestima, ideja filma se malo promenila, ali i dalje nam je zanimljivo kako je otrcani lik iz TV serije povezan sa politikom u vašoj zemlji. Prvo sam pozvao ljude iz grupe „Atheist Rap”, razgovarao sam sa gitaristom Radulom i pitao ga da li bismo mogli da uradimo intervju s njim kada dođemo u Srbiju. Radule mi je odmah predložio da 6. juna budem gost na njihovom slavljeničkom koncertu u Novom Sadu (popularni novosadski bend proslavlja 20. godišnjicu postojanja, prim. nov.), što sam ja sa velikim zadovoljstvom prihvatio.


Да не буде забуне, у резону Канађанина нема ништа лоше, напротив. У линкованом интервјуу Стјуарт чак критикује западну политику према Србији деведесетих, и открива симболичну повезаност са Србима у околности да је његов усвојени брат, сазнало се касније у фамилији Стјуарт, нашег порекла. И то је све лепо. У реду је и његово изненађење чињеницом да је овде био масовно популаран (јер серија је далеко од антологијске, а канадски глумци, као и свуда изван Холивуда, обични су људи, ненавикли на медијску хистерију која прати А-листере у поменутој лосанђелеској месној заједници). Свако би се, да налети на тако нешто, осетио подједнако заинтригираним. Међутим, лоше је то што Робу Стјуарту нико да објасни КОНТЕКСТ у којем је серија доживела популарност. Није у реду ни што Атеисти цеде суву дреновину своје некадашње популарности на овакав начин. Дакле, да је неко човеку лепо објаснио у стилу "види, Роб, то је неки наш овдашњи хумор и зајебанција", он би можда прихватио шалу, а можда и не би. Али свакако би се ствар завршила без овог небулозног закључка (за који је Роб Стјуарт, у овој бизарној конструкцији, понајмање крив):


Ideja je da budući dokumentarac bude najavljen sledećim rečima: „Ovo je priča o mladim studentima koji su ustali protiv tiranije, koji su se protiv diktatora borili bez nasilja, sa humorom i ljubavlju. Napušteni od Evrope, sankcionisani od Amerike, njihov jedini kontakt sa spoljašnjim svetom je bila neviđeno loša TV serija ‘Tropska vrelina’... Nakon bezbrojnih repriza, studenti su zaključili da je i najgore sa kapitalističkog Zapada bolje od diktature. I tamo, u srcu Balkana rođen je najjači politički slogan svih vremena: ‘Nika Slotera za predsednika’”.


Мислим, због чега то себи радимо? Земља смо која је, уз све околности које јој нису ишле на руку, кроз читав двадесети век учествовала у популарној култури, глобалној, са далеко мањом диоптријом него нека друга друштва. Имали смо значајну литературу, рецимо. Филм који је оставио траг и којим се баве и историчари на другим континентима. У рокенролу нам је бежала можда једино сцена на енглеском језику... Имали смо срећу да филмове и књиге читамо без цензуре.

Овако звучимо као нека вукоебина у дубини Гвоздене завесе почетком шездесетих. И сада је стварност поново написала историју и од нас ретроактивно направила Енвер Хоџину Албанију у коју стиже први телевизор у боји 1990. И само МИ смо томе криви. Као да нам није доста бруке коју су наше неуке будале по провинцијским забитима навукле својим кретенизмима попут овековечених Рокија, Рамба и чега већ што изазива спрдњу својим постојањем по банатским и шумадијским кукурузиштима (нажалост, неки геније се сетио да у истом духу и у истој атмосфери малоумности подигне споменик и Бобу Марлију - а Марли би био вредан лик за споменик, е да ствар није одрађена као део те вулгарне кампање порамбљавања Србије и претварања ове несрећне земље у ОДЛИЧАН материјал за рубрику "Веровали или не" и подругљиве осврте у светским медијима; понављам, овога пута - нашом кривицом).

петак, 27. март 2009.

Питање карактера

Дуго ме већ мори једно питање, на које никако да спознам одговор. Ту ми је некако, на ивици свести, али никако да га докучим. Све док нисам данас прочитао есеј Николе Танасића „О венцу“ на НСПМ, који кроз подсећање на Демостена прилази једном ретко спомињаном - али изузетно важном - аспекту свега што се десило на нашим просторима, не само у протекле две деценије већ и много, много раније.

За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору - „О венцу“ - Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.

Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле „Боље гроб него роб“, то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.

Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да „Срби славе поразе“, то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у „бољи живот“ као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.

Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, „Бошњака“, или новокомпонованих Црногораца?

Сетите се сцене (видео) из Шотриног „Боја на Косову“ из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са „Србином Хамзом“ (Бата Живојиновић):

Обилић: „Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.“
Хамза: „Какву границу?“
Обилић: „Између мене и тебе!“

Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.

Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју „реалност“ освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-Угарска је кренула у рат 1914. са паролом „Serbien muss sterben“ (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију“ и који је „доказао своју државотворну снагу“, а то Немачка „не сме никад допустити“. (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).

Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.

Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор „целом свету“ деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.

Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо „клепили ушима“ и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа „паметнији“ или „прагматичнији“ или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.

Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај „етнички код“, било да се зове „инат“, тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да „сила бога не моли“ ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.

Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ „невине жртве“. Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:
Појмовни колоплет и идеолошка уравниловка у Западној Европи после II светског рата довеле су до укидања појма хероја и апотеозе појма жртве. Бити „невином жртвом“ више вреди него бити „херојем борбе против окупатора“. Херој се више не жртвује ни за шта, он постаје обични убица, националиста, бољшевик или екстремиста, он је презрен и одбачен. Он је требало да баци оружје и покорно постане не херојском, већ невином жртвом – погрома, масакра или геноцида – и тек тада ће стећи своје право на људска права. За разлику од Демостенових Атињана, који са поносом истичу своју борбу за првенство, част и славу, данашњи грађани света се утркују у беди и нискости.


Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже „права“ (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали „да, али“ логиком „ево, и ми смо страдали“ и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.

Такво понашање није у српском карактеру.

За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом „јао, убише нас!“ је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили „индустрију“ зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.

Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били „угњетачи“ у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.

Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило робове и слуге којима је „бољи живот“ био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим „доброчинитељима“ да смо, ето, коњи. Да Србија „никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани“ и „наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе“ (како вели Врховни Кукач Борис Гмизави).

Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од „нико не сме да вас бије“ до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.

Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.

То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике, признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије.

Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било „боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се „џабе“ гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погибију, већ отпор. Не зато што је то било „паметно“, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.

И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:
Србија има исти избор у своме односу према „Нато бомбардовању“. Она ће или бити невина жртва деспотске обести америчког председника, његових сарадника и геостратега, или ће она бити пркосни бастион слободе који се у полеглој и пресахлој Европи једини оружјем супротставио новом хегемону. Историја трпи само једно или друго. Поставља се питање, каквим желимо да нас наша деца памте? Као гмизавце и бескичмењаке, ништарије без части и образа, робље, па макар и срећно; или као родољубив, слободољубив и, пре свега, правдољубив народ, који се не приклања „силнима који зло чине“, без обзира колико силни они били?
Један пут је трновит и тежак, али на њему остајемо доследни себи, верни свом карактеру. Други пут се чини лакшим, удобнијим, безболнијим. Али они који крену тим путем више неће бити Срби, већ нешто друго. Од таквих одрођених Срба настали су многи народи око нас. Да ли су због тога срећнији? Не би се рекло.

уторак, 24. март 2009.

Година десета

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: „Историја се не понавља, али се итекако римује“. Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком „операцијом Казна“ (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани „споразум“ из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.

Много тога је заборављено о операцији „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући „коферима кеша“ дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.

Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.

Прво и пре свега, то није била „ваздушна кампања“, како је еуфемистички зову. „Бомбардовање“ је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и „тежа телесна повреда оштрим предметом“ описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања „мировног плана“ из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о „хуманитарној катастрофи“ и „етничком чишћењу“.

Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о „геноциду“ који се морао зауставити „хуманитарним“ бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. „Независна комисија за истраживање косовског рата“, на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као „илегалну али легитимну“.

НАТО је интервенисао у корист терористичке „Ослободилачке војске Косова“, која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:
  • преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;
  • стотине уништених цркава, манастира и гробаља;
  • свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;
Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?

Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.

Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе „Масакр у Рачку“, и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака „Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој „дипломатији“ је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.

За то време „суд“ у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти „суд“ донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!

И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају „нормалним“ прихватају мање екстреман, али ништа бољи „да, али“ став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.

Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

четвртак, 19. март 2009.

Крвава стихија

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)

Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.

Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”

Реприза ”Стаклене ноћи”

Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.

Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.

Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.

У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!

Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!

Злочин и награда

Иако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.

У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”

Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?

Замена теза

У том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.

Споменик злобној сујети

Када је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.

Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.

Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.

Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

среда, 18. март 2009.

Фуснота о демократији

У потрази за цитатима за моју овонедељну колумну, посвећену погрому из 2004, наишао сам на чланак Филипа Канлифа из магазине Спакјд (Spiked) из јануара прошле године. Канлифова теза је да резултат српских избора није претерано битан, пошто ће судбину Србије свакако да одреде велике силе. Тако се некако и десило - мада је притом умногоме помогло што је Вашингтон могао да рачуна на поданички режим у Београду.

Ево, међутим, дела који ми је привукао пажњу и због којег све ово и спомињем (подвукао С.С.):

Западну реакцију на резултате гласања најбоље је срочио Хавијер Солана. Он је поздравио изборне резултате истицањем чињенице да Радикали нису добили већину: ’већина Срба гласала је за проевропске и демократске снаге.’ (4) Али чак ни најгорљивији посматрач из ЕУ није у стању да примени Соланин аршин да би одмерио демократичност гласова на изборима. Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова.


Мука ми је сваки пут кад чујем некога од демократорских квислнига, али и такозване им опозиције, када наводно бране српска права (на суверенитет, територију, итд.) квази-аргументом да је Србија, ето, демократија. Прво, зато што нису они ти који дефинишу демократију, већ Империја. А друго, зато што та права треба да имају сви, без обзира да ли је земља у питању демократија или не. У супротном, имплицитно се признаје ”право” Империје да напада земље које се сматрају за ”недемократске”, а самим тим и да дефинише ”демократију” како јој драго!

уторак, 17. март 2009.

Памтимо


17. март 2004 - 17. март 2009.

По плодовима њиховим познаћете их.

недеља, 15. март 2009.

Поново о коментарима

Већ раније сам на овом блогу објаснио зашто не дозвољавам отворене и анонимне коментаре. Иако је регистрација на блогеру довољно брза и једноставна да ни издалека не обесхрабрује онолико вулгарних психопата као што је то некад био случај, те две-три додатне минуте ипак делују на лељост многих који немају паметнија посла него да се вербално иживљавају над паметнијима и пристојнијима од себе.

Поводом неких од коментара који су пристигли на кратки есеј о дискриминацији, хтео бих да појасним свој став према коментарима уопште, тако што ћу да цитирам следеће објашњење, које у потпуности делим са долепотписаним аутором:

"Коментари на овој страници су затворени. Ово ће понајвише сметати европским читаоцима, чију је слободу говора увелико отела држава, а с њом и способност да протестују против непочинстава режима који им раде о глави. Због тога се наијскреније извињавам.

Мој став је, међутим, да је од слободе говора важнија слобода неједнакости. Има људи чије мишљење не би требало да се чује. Не због интелектуалног суда према садржају тог мишљења, већ због моралног суда према његовом изражају.

Истински конзервативци, за разлику од данашњих патворених, желе да пронађу и врате оне вредности и концепте у животу које смо некад имали, па смо их сулудо одбацили. Међу тим вредностима је и пристојно понашање. Ако нисте у стању да будете пристојни, није вам место у друштву људи који то јесу...

Кад купите магазин у штампи, на њему нема флека од пива, хране или бљувотине других читалаца. Нажалост, на интернету се те флеке појаве у секцијама за коментаре. Једног дана ће можда постојати технологија којом би те флеке биле уклоњене пре него што загаде иксуство следећег читаоца. До тог дана, коментари на овој страници ће остати затворени.

"Такуан Сеијо", Бриселски журнал, 7. март 2009.


Нисам спреман на овако радикалан корак, јер је један од циљева овог мог блога управо да понуди алтернативне перспективе једноумљу које доминира нашим просторима, било оно ЕУропско, атлантистичко, етатистичко или неког другог карактера. Тој сврси највише доприносе коментари који износе додатне аргументе и податке (било у прилог нечега овде написаног, било против) или постављају питања. Таквих, срећом, има.

Све пријављене коментаре читам - или бар почнем да читам - и немилосрдно бришем све што сматрам шкартом. Свако има право на став, али то не значи да ја имам обавезу да га саслушам, а још мање да га објавим. Трудим се, међутим, да немам неразумне стандарде; рецимо, објавићу коментар за који сматрам да је глуп ако мислим да бих одговором на њега допринео бољем разумевању дискусије.

С тим на уму, онда, коментаришите.

петак, 13. март 2009.

Насумичне мисли на 13. дан марта

Имао сам намеру да у колумни ове недеље представим читаоцима Antiwar.com слику данашње Србије кроз годишњице још увек нерасветљених погибија Слободана Милошевића (11.3.2006 у хашкој тамници) и Зорана Ђинђића (13.3.2003, пред зградом владе). Хтедох да споменем и последњи Ђинђићев интервју, и последње Милошевићево обраћање јавности, три дана пред октобарски преврат. Вреди подсетити, на пример, да је Ђинђић убијен недуго пошто је наговестио промену политике безусловне капитулације диктатима са Запада. Па и да је упозорење које је Милошевић изрекао у предвечерје другог круга избора до којег никада није дошло, колико год тада било мотивисано личним интересом, и данас више него актуелно.

Нажалост, нисам стигао да напишем ту колумну. А следећег четвртка ће већ бити пета годишњица погрома из 2004, а после тога десета годишњица НАТО агресије... датуми који не треба да падну у заборав јер су кудикамо допринели садашњем стању. Ето, то су већ четири значајна мартовска датума, а имају још два: 25. март 1941, када је влада краљевине Југославије под огромним притиском потписала пакт са силама Осовине, што је довело до пуча 27. марта и немачке инвазије у априлу (Unternehmen Strafgericht).

Неки би у овај списак судбоносних мартовских дана можда рачунали и 9. март 1991, када је Вук Драшковић покушао да са власти обори Слободана Милошевића. Није јасно, међутим, по чему би потоњи развој догађаја био другачији да је Драшковићев пуч успео. Уместо "комунисте" Милошевића, сепаратисти у Загребу и Сарајеву би демонизовали "ћетника" Драшковића (са све брадом). Кад су успели да оптуже Милошевића за говор мржње и позивање на насиље (упркос потпуном недостатку доказа за то), какве би тек среће били са Драшковићем, који је позивао на сечу руку...?

Ето основе за један занимљив алтернативно-историјски роман. Идеја гратис, ко хоће да га напише. Додуше, није ни чудо што се на нашим просторима нико не бави овим жанром новелистике, када је у ствари званична историја са обе ноге у алт-територији. Од Хашког трибунала до домаћих демократора и њихових невладничких кохорти, па и разних иностраних "стручњака," историја Срба која се пише ових дана је по свему експеримент у "што је баби мило" методологији.

Признајем да сам ту необавештен, али нешто не знам ни да се на српском пише или објављује ишта од научне фантастике или футуристике. Ваљда на домаћем тржишту простора има само за постмодерне писце "транзиционе" књижевности, што себичније и вулгарније то боље. Додуше, то значи и да су Срби увелико поштеђени одвратног псеудожанра "паранормалне романсе" који је загадио полице америчких књижара донедавно резервисане за Толкина, Асимова или Кларка. Ипак, не ваља кад нема бар неког начина да се човек макар мало одмори од стварности...

А стварност је гора него што се чини. Ево шта читам данас на страницама Бриселског журнала:

Порески законик САД заузима 67.024 страница. Федерални регистар, тј. списак државних прописа, има 78.000 страница. Ових 145.000 страница, тежине отприлике 730 kg, су само оквир за кавез у којем је амерички грађанин принуђен да живи. Притом још у свакој од 50 држава постоје још десетине хиљада страница пореских закона и додатних прописа. А сваки нови закон којим Конгрес додатно уништава земљу и обезвређује долар има преко хиљаду страница и ретко га читају они који за њега гласају.

У Европи је 2005. било 80.000 страница закона и прописа ЕУ. Тај се број попео на 90.000 у 2006, а до данас је бар на 100.000. Додавши на то законе и прописе сваке земље чланице, грађанин ЕУ данас живи са више од једне тоне папира око врата.

А да би се додатно разумео обим лудила, треба појмити да је номинална вредност светских потраживања на тржишту кредитних деривата крајем 2008. године била 531,2 трилиона (1012) долара, док је бруто глобални производ за ту годину процењен на 70,65 трилиона.


Овакав какав је данас, свет неће још дуго потрајати. Промене долазе. А ако смо ишта научили из историје - оне праве, не фиктивне - то је да у време превирања први страдају неодлучни, а да предност имају они који знају шта хоће.

О томе више речи ускоро.

четвртак, 12. март 2009.

О дискриминацији

”Дискриминација” је занимљива реч. Мало људи зна шта то у ствари значи. Као последица политизације језика, кад се каже ”дискриминација” мисли се малтене увек и искључиво на третман појединца или групе на основу идентитета или припадности. Али изворно значење ове речи (Lat. discriminare) је разликовати, односно уочити посебност некога или нечега.

Претпостављам да је ова реч у модерни политички жаргон ушла током шесте деценије двадесетог века, када се у Америци водила борба против расне дискриминације. Дакле, не против дискриминације саме по себи, већ како би се из јавног живота елиминисао неједнак третман људи на основу боје коже. Као и сви политички процеси, и овај је довео до непредвиђених последица. Од жеље да се укине државна дискриминација против одређених група, дошло се до ситуација где одређене друштвене категорије уживају посебну заштиту државе. Дакле, држава дискриминише у њихову корист!

Тренутно се у Србији диже велика прашина око предложеног закона о дискриминацији (односно о забрани исте, је ли). Чујем да је закон преписан од Холандије - земље чији морални и друштвени стандарди и у ЕУ и на свету важе за неуобичајено ”опуштене”. Али слагали се ми с тим стандардима или не, они су кудикамо другачији од српских. Имајући то на уму, традиционалне верске заједнице су писмено протестовале против оваквог закона, јер се њиме управо намеће ова раније наведена врста дискриминације, дакле државна заштита одређених група. Предводник ове иницијативе јесте Српска православна црква, али су је потписали и водећи представници католичке, исламске, протестантске и јеврејске заједнице. У одбрану закона устали су нама добро познати ЕУфоричари, невладници, некадашњи секретари ЦК а сада веће демократе од Солане, који инсистирају да се закон усваја такав какав је, иначе Србија није ЕУропска и нема јој будућности. У својим наступима, невладници су се искључиво обрушили на СПЦ, показавши тако да они сами итекако практикују - дискриминацију.

Значи, дискриминација је лоша када је врше ”они,” а добра када смо у питању ”ми”?

Када би се тај предложени закон односио на државу Србију - односно, налагао држави Србији да једнако третира све своје држављане, без обзира на верску, националну или какву год друго припадност, онда би то била друга прича. Али то онда не би значило специјалне државне субвенције (из џепа целог народа) за ”активисте” тзв. невладиних организација попут рецимо ”Квирије,” какве се дају данас. Или обавезу да се покаже фаворитизам приликом запошљавања, продаје станова или чега све не на основу нечије расне, верске или неке друге припадности. А будите сигурни да се управо такве ствари предвиђају овим законом.

Једно је инсистирање на једнаким правима, а друго је тражење посебних. Или можда живимо у орвеловском свету где су неки ”једнакији” од других?

уторак, 10. март 2009.

Тенисерке и балван у оку

У појединим српским новинама, а поготово на интернету, дигла се дрека око скандалозне слике Ане Ивановић и Јелене Јанковић са бившим Императором а сада господином министарком Билом Клинтоном:



Свакаквих сам се реакција нагледао и наслушао. Како су само могле! Човек је ем сексуални манијак ем ратни злочинац! И то још скоро на годишњицу бомбардовања! Ана је чак изјавила да јој је била ”част” да упозна Клинтона, који ето ”воли спорт” (мислећи на тенис).

Не воли он тенис, Ана, већ да гледа оскудно обучене жене у врхунској физичкој форми како скакућу около. И никакве части ту нема.

Али има једна америчка пословица која ми пада на памет кад видим све дрвље и камење којима Срби засипају ове две младе жене (а ево, недавно су и Ђоковићу замерили на ”мањку патриотизма” што је забога изгубио два меча): људи који живе у кућама од стакла не треба да се гађају камењем.

Ана и Јелена су дебело погрешиле, то је јасно. Прича да спорт нема везе са политиком ту не важи, јер откуд онда Клинтон на егзибиционом турниру? Нити могу да верујем да су потпуно несвесне симболике сликања са човеком који је предводио убијање и сатанизацију њиховог народа. Њих ради, али и нас, надам се да ће спознати своју грешку и неће је више поновити.

Међутим, откуд право медијима у Србији, па чак да кажем и народу, да прозивају било кога због одсуства патриотизма? Како се само усуђују, људи који су на власт довели ДОСманлије? Који већ осам и кусур година толеришу и бирају квислинге који им распродају и уништавају земљу, традицију, културу и дух? Који су једва дочекали стварање ”неовисне државе Дукље” и ”независне државе Косова”, а сада махом ћуте док се на мала врата ствара ”неовисна ЕУрорегија Војводина”? Који својатају и Ану и Јелену и Новака и Чавкета и Дивца, а кад ови дођу па покушају да свој патриотизам преточе у практичну помоћ матици, онда их само пљачкају и варају?

Је ли то можда држава Србија Милораду Чавићу уручила неко признање, или макар симболичну надокнаду, када је ономад због мајице ”Косово је Србија” био суспендован? Значи, кад ови спортисти бране српство и Србију о свом трошку и преко својих леђа, онда су дивни и красни. А кад се од нас као народа очекује да урадимо то исто? Јао, немој, уморни смо, само хоћемо да живимо боље, мани се борбе, не треба се свађати са целим светом...

Ако нас боли ”издаја” Ане и Јелене, зашто нас не боли издаја Бориса Тадића, Динкића, Драшковића, Свилановића, разних ”невладника” и ”боркиња,” тзв. независних новинара и њима сличних? Што се није свет овако бунио када је Солана долазио у Београд, или када су са државним почастима дочекивани амерички пилоти који су бомбардовали Србију? То је онда била ”мудра дипломатија,” шта ли?

Да су Ана и Јелена рекле како су се са Клинтонон сликале не из разоноде, већ у сврху ”развијања еуроатлантских интеграција” и ”унапређења међудржавних односа” Србије и САД, да ли би им и онда овако замерили? Ако и би, зашто се онда то не замера Тадићу или Јеремићу?

Имам некако утисак да се преко Аниних и Јелениних леђа пребија фрустрација коју српски народ не жели или не сме да искаже према својим иностраним џелатима и њиховим домаћим помагачима. Јер, иза њих стоје полиција са пендрецима, НАТО, ЦИА, или ко већ, а Ана и Јелена су само лепе младе девојке, па је лако по њима ударати. Онако кукавички.

Јасно је да овде не замерам људима који се доследно боре против квислиншке политике, ЕУфорије и слугерањства. Ово се односи на ону потуљену већину Срба који ћутке трпе све што им се ради и самим тиме доприносе свом нестанку. И пре него што се забаве трунком у оку Ане и Јелене, требало би да изваде балван из сопственог.

петак, 06. март 2009.

Држава, капитал и криза

Нема дана кад не прочитам да се за садашњу економску кризу криви "неолиберални капитализам." Један колега наводи типичан пример:

"Сведоци смо најгорег дебакла капитализма пуштеног с ланца у нашем времену, изазваног најгором страном капитализма. Сам себе је појео. Држава, нажалост, није имала везе с тим — осим што је криминално запоставила своју надзорну одговорност."(Тимоти Иган, Њујорк Тајмс)


На шта колега одговара:

Извор проблема је да су државне корпорације (банке, хипотекари) посудиле превише државне фиктивне валуте, чију је цену (каматну стопу) државни монопол (централна банка) поставио превише ниско и држао на том нивоу превише дуго. Ништа од овога нема никакве везе са капитализмом како га описују класични, социјалистички, или аустријски економисти - а камоли "пуштеним с ланца."


У капитализму се нешто (вредност) ствара из нечега (капитал, рад, иновација). Систем који је произвео садашњу кризу заснива се на убеђењу да се нешто (вредност) ствара из ничега - манипулацијом каматним стопама, штампањем папирића, виртуелном математиком деривација дугова...

Аргумент да је за спас потребна велика и моћна држава нема логике. Јер, ако је проблем у похлепи - а то је део људске природе - по чему су то онда људи у државној управи мање похлепни? Зашто је људски карактер "проблем" када је реч о пословању, а одједном престаје да буде када је реч о власти? Ни најгори "капиталиста" нема моћ да ме убије ако не урадим оно што ми нареди. Држава има. Али у капиталисту треба да сумњам, а држави беспоговорно да верујем. Ко је овде луд?

среда, 04. март 2009.

Путуј, Евро(по)

Док ЕУфоричне власти у Србији настављају да тврде како ће земља да преброди светску економску кризу настављањем ЕУропске политике, сама ЕУ почиње да пуца по шавовима. Због банкрота је у Летонија пала влада. Мађарска моли за помоћ да се не би нашла у истој ситуацији. Нереди су већ потресли Грчку, а у Ирској је 100.000 људи изашло на улице. Проблем је што финансијски крах значи да нема више пара за социјалне програме, субвенције и остале ствари које на социјализам навикло ЕУробље очекује од својих властодржаца.

Стандардни одговор на овакву ситуацију је "сеци уши, крпи дупе": задуживање, манипулација курсом валуте и распродаја државне имовине - као што се данас ради у Србији. То, наравно, не решава ништа на дуге стазе, али смирује незадовољни народ на краће стазе; уз мало среће, таман до следећих избора, кад неко други може да буде крив. Али шта да раде ЕУропске државе, када инфлацијом управља ЕЦБ?

Сајмон Хефер, у коментару у данашњем Дејли Телеграфу под насловом "Еурофили против стварности", подсећа да је чувени амерички економиста Милтон Фридман пре своје смрти 2006. упозорио да ће евро да буде извор проблема ако дође до економске кризе:

"Евро нема преседана. Колико ја знам, никада није постојала монетарна унија независних држава заснована на фиктивној валути. На злату и сребру да, али не на фиктивноој валути коју издаје унија независних политичких ентитета."


Овде се под фиктивном валутом (fiat currency) мисли на папир чија се вредност заснива искључиво на поверењу у добру вољу ауторитета који ту валуту штампа. Скоро ниједна светска валута више нема чврсто покриће, укључујући и амерички долар.

Хефер наводи додатне симптоме кризе: Француска је на страницама проевропског Ле Фигароа најавила могућност да напусти евро. Немци су узвратили објашњењем да више не желе да дотирају економске делинквенте у 27-чланој Унији. Немачко-француски односи су најгори од 2. светског рата, а ЕУ је у најтежем положају откад је настала Римским споразумом из 1957.

Парола је "спасавај се ко може." Немци штите своје раднике, Французи своје, све кунући се да нису изолационисти. "Ово свеопште кршење правила је јасан симптом валуте - да ли да кажемо и империје - у пропадању," вели Хефер.

Али.. зар није ЕУ ”светла будућност” и ”нормални живот”? Зар нам тако не говоре наши реформатори, демократори, невладници и боркиње за људска права? Зар нам нису рекли да ћемо само пријавом у ЕУ добити паре с неба, да ће нестати визе, да ће тећи мед и млеко...? Па рекли су и да ћемо имати акције вредне хиљаду евра. Свашта су нешто рекли. Ваљда је јасно да од тих обећања нема ама баш ништа. Никада није ни било.

Песник који је увек знао одакле ветар дува певао је некад, ”Путуј, Европо.” Сад се лепо види да је и њима и нама ”таман како смо заслужили.”