„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 30. јануар 2009.

Није ми жао Биљане Плавшић

Биљана Плавшић је 1990. изабрана у седмочлано Предсједништво тада још СР БиХ, чланице СФРЈ. Почетак рата у априлу 1992. затекао ју је код куће у Сарајеву (толико о причи да су рат ”србочетнићки агресори” планирали годинама). Сјећам се да сам гледао на телевизији како излази из Сарајева у оклопним колима, чини ми се УН-овим.

Видјело се већ тада да није била члан Караџићевог ужег круга који је стварао РС. Ни током рата није била нешто посебно активна - за разлику, рецимо, од колеге из предсједништва, Николе Кољевића. Да се завадила са Караџићем и руководством СДС постало је јасно 1996, када је створила сопствену странку и пактирала са окупационим властима које су већ отпочеле процес ”реформе” Дејтона у сушту супротност документу потписаном новембра 1995.

Послије двогодишње владавине, Плавшићева и њен премијер, Милорад Додик, изгубили су на изборима од Радикала, због оправдане перцепције јавности да су амерички агенти. Мада јој је истекао рок трајања у БХ-политици, то није значило да Плавишћева Империји више није била од користи. Хашка инквизиција ју је оптужила за ратне злочине 2000. године, а двије године касније процес је окончан њеним признањем.

Копајући по вијестима из тог периода наишао сам на транскрипт извјештаја Мајкла Брисендена са аустралијског радија, који је типичан примјер западног извјештавања о Биљани Плавшић и Србима уопште:

Она је највише вјеровала у расистички сат о етнички чистој српској држави. Многи ратни извјештачи се сјећају ње као истинског идеолога.

Често је давала острашћене изјаве страним медијима, тражећи подјелу босанске државе и пријестонице, Сарајева, по етничким линијама. По сопственом признању, припадала је политичком руководству које је блиско сарађивало са бившим југословенским вођом Слободаном Милошевићем у осмишљавању и извођењу пројекта етничког раздвајања путем силе.

Сада је први српски вођа који је признао кривицу за злочине и звјерства у Босни, и рекла је на крају свог суђења да је руководство чији је била дио предводило злочине над безбројним невиним жртвама.


Гдје да се почне? Јасно се види да је признање Плавшићеве писала Инквизиција, како би намакла доказе за своју ванземаљску теорију о ”великосрпској завјери” и ”удруженом злочиначком подухвату”. Тај ”расистички сан” постоји само у болесној машти србофоба. Јер да је иоле тачан, како онда објаснити чињеницу да је од свих парчића разбијене Југославије једино Србија мултиетничка, док су све те јадне невине ”демокрације” попут Словеније, Хрватске, ”независне државе Косово” и БиХ (муслиманско-хрватска Федерација можда и више од РС) преко 90% етнички чисте? Уосталом, само будала може да каже како је руководство РС примало наређења од Милошевића. Зар није ономад Ричард Холбрук у својим мемоарима детаљно објашњавао да је управо он одлучио да преговара са Милошевићем а не са Караџићем и Крајишником, и шта је све морао да уради како би натјерао Милошевића да прихвати такав аранжман? Не знам сад тачно шта је Плавшићева причала и коме, али подсјећам да је она била на маргини политичког руководства РС. Идеолог? Таман посла.

Али шта да се ради, кад је ето Плавшићева потписала признање којим је све ове измишљотине, бљувотине, гадости и пасјалуке прогласила тачним?

Као награду за пљување по сопственом народу, Биљану Плавшић је захвална Инквизиција осудила на ”само” 11 година затвора (практично на смрт, јер је она тада имала 72 године). Њено признање је једно вријеме кориштено у пропагандне сврхе, али не задуго. Нису могли да је натјерају да свједочи у другим процесима, па су је оставили да труне у шведском казамату.

Прије неки дан дала је интервју једном шведском магазину, изјавивши да жели да повуче признање, да је то урадила само да спасе сопствену кожу, и да ништа од тога није истина. Па и то је искориштено као прилика за сатанизацију Срба и причу о систематском убијању и геноциду. Чак је речено да је Плавшћева оптужена за ”одлучујућу улогу у сребреничком масакру 1995, када је убијено најмање 8000 Муслимана.” Апсурд до апсурда.

Е сад, као хришћанин ја вјерујем у могућност да малтене свако окаје своје гријехе. Па чак и неко ко почини отворену издају свог народа како би спасио сопствену главу - на страну сад што јој ни то није пошло за руком. Шта је очекивала, да Империја одржи ријеч? Нека пита америчке Индијанце како то функционише у пракси... Али случај Биљане Плавшић нужно мора да се посматра у контексту примјера Слободана Милошевића.

Шта год да може и треба да се каже о његовој владавини, остаје чињеница да је по својој отмици и изручењу Инквизицији 2001, Милошевић рукама и ногама бранио не само себе (а могао је, да је прихватио правила тзв. трибунала), већ и своју земљу и свој народ. Није морао. Имао је више мотива да мрзи народ који га је предао душманима него Плавшићева. Знао је неминовни исход монтираног процеса, шта год чињенице показале, али се свеједно до посљедњег даха борио да оспори причу о Србима као злочиначким, геноцидним агресорима. Инквизиција је била навикнута на уплашене заточенике сломљеног духа. Милошевић не само да није поклекао, већ је уништио патетичну презентацију тужилаштва. Док су сви други оптуженици узимали скупе адвокате и признавали шта год да добију што мању казну, Милошевић је натјерао тужиоце да изнесу доказе за своју апсурдну оптужницу. Што они, дабоме, нису могли.

Биљани Плавшић је сада 79 година, дуже од животног вијека просјечног становника БиХ. Свјесна је да ће ускоро да оде Богу на истину, и ваљда се нада се да ће јој Он опростити. Он би могао. Срби? Тешко.

Повратак "либералне" империје

Један сам од ретких у Америци (а изгледа и уопште) који није пао на шарм Барака Обаме. Да његов евентуални долазак на власт неће значити ама баш ништа добро за нас било ми је јасно већ у раној фази изборне кампање. Али овде није реч само о нама, већ и о свеукупном отклону Америке према свету. Обама заиста делује као радикална промена у односу на Буша Мањег, али само ако се посматра искључиво форма. Супстанца, међутим, остаје алармантно иста. Избором Барака Обаме за императора (а то он недвосмислено јесте), Америка није превазишла ама баш ништа, већ се само вратила у деведесете.

С тим у виду преносим коментар Ричарда Сејмора, енглеског блогера познатијег као "лењин", објављеног 27. јануара у Гардијану (оригинал овде; превод Сиви соко):

Обама, империјалиста

Промена? Не у иностраној политици. Нови председник је класични либерални интервенциониста

На задовољство неоконзевативаца и ратоборних либерала, први демократа новијег доба изабран на антиратној платформи је ипак јастреб. Поред већ обећане ескалације у Авганистану, његова инострана политика најављује непријатељство и према Судану и Ирану. Током првих седам дана председниковања, одобрио је два ракетна напада на Пакистан; мећу 22 страдалих су биле жене и деца. Обамин став о Гази је веома близак приступу бивше власти. Питање је само како ће Обама да убеди своју базу да такав став подржи. Буш је барем могао да се ослони на базу чији је интерес за мир и људска права био у најмању руку дубиозан. Обама тај луксуз не поседује, и мораће да се окрене "либералним јастребовима" који су тако отворено подржавали Буша.

Треба одолети искушењу да се "про-ратна левица" отпише као маргинални скуп отпадника и НАТО-либерала. Јесте да се њихови сурови еуфемизми за крваво освајање чине посебно превазиђени у светлу преко милион ирачких жртава. Али њихови аргументи, од патерналистичке одбране "хуманитарне интервенције" до залагања за "западне вредности" вуку курене из традиције либералног империјализма чија дуговечност упозорава да се преко њега не може баш тако лако прећи. У свакој земљи која је изабрала пут империје, међу интелектуалцима је настајао снажан империјалистички консензус, а најјачи његови браниоци били би управо либерали и левичари .

Либерални империјалисти се клоне отворено расистичких аргумената, представљајући империјалну интервенцију као хуманитарни пут напретка. Али и овакав став имплицитно види друге народе као инфериорне. Џон Стјуарт Мил је тврдио да је деспотизам "легитиман облик власти када се има посла са варварима" под условом да је "крајњи циљ њихова добробит," док су Фабијанци сматрали да је самоуправа "домородачким расама" корисна "колико и динамо становнику Кариба." Интелектуалци Друге интернационале попут Едуарда Бернштајна сматрали су колонизоване народе неспособним за самоуправу. За многе либерале и социјалисте тог доба питање је било само да ли су домороци у стању да стекну довољно дисциплине за аутономију. Домородачки отпор је сматран "фанатизмом" који је требало сломити европским туторством.

Данашњи либерални империјалисти нису потпуне копије својих претеча из 19. века. Потребе хладног рата, између осталог и да се у антикомунистички фронт укључе и леви елементи, преобразиле су културу империјализма. Када је "анти-тоталитарна" левица подржавала америчку експанзију, чинила је то најчешће правдајући се антиколонијализмом. Деколонизација и борба за грађанска права потиснуле су расизам из аргумената за војну интервенцију.

То се није десило преко ноћи. И Ајзенхауерова и Кенедијева власт са ужасом су гледале на "преурањену независност" колонизованих народа. Стејт департмент је сматрао да је "примитивним друштвима" за увођење у модерни свет била потребна чврста рука. Ирвинг Кристол, хладноратовски либерал који је касније постао "кум неоконзервативизма," правдао је вијетнамски рат делимично и аргументом да је "та земља једва способна за пристојну самоуправу и под најбољим условима," па да јој је због тога диктатура коју су наметнули Американци била неопходна. Такви аргументи се данас чују само на ободу неоконзервативне деснице.

Међутим, од пропасти СССР-а, неки патерналистички стубови либералног империјализма су васкрсли у облику "хуманитарне интервенције." Баш као што се у викторијанско доба империја сматрала примереном за избављење потлачених, деведесетих се америчка војна сила призивала да спасе Сомалијце, Босанце и Косованце (sic) - иако је управо америчка интервенција у сваком од тих случајева била деструктивна.

Шта угрожени мисле и желе је у овом контексту сасвим одсутно. А као што истиче Стивен Холмс са Њујорк универзитета, "Критиковањем САД због неделовања када се у иностранству десе страхоте, ови добронамерни либерали су помогли оживљавању идеје Америке као добронамерне империје."

Катастрофа у Ираку је произвела реакцију против хуманитарног империјализма чак и међу некадашњим интервенционистима попут Дејвида Рифа, који сад упозорава на "повратак империјализма који маршира у име људских права." Упркос томе, међу либералним интелектуалцима постоји широка коалиција склона интервенцији у Дарфуру, иако се хуманитарне организације томе противе. Нема отпора ни ескалацији у Авганистану, где је непријатељ опет "домородачки фанатизам." Либерални империјализам је жив и здрав; његове жртве су, међутим, у смртној опасности.

четвртак, 29. јануар 2009.

Спремите се, ”помоћ” стиже

Пошто живим у САД, немам могућност да гледам вести Гласа Америке. Видите, ГА је службена пропаганда Вашингтона, и њено приказивање унутар Америке је забрањено. Могло би да засмета прању мозга за које су задужени Си-ен-ен, Пи-би-ес, Фокс и остали, шта ли.

Нисам у стању, дакле, да лично проверим шта је то амбасадор Роберт Гелбард рекао за ГА, па ћу да верујем на реч агенцијама како је јуче изјавио да ”Вашингтон мора да помогне Србији да напредује и консолидује демократију и стабилност.”

Побогу, Бобе, зар Америка није довољно ”помогла” до сада? Прво је помогла да нестане земље која је коштала живота преко два милиона Срба, а притом је преко милион Срба или протерано или су постали грађани другог реда (ако су имали среће, је ли). Онда је и сама Србија дивљачки нападнута и један њен део окупиран, па је после на њему проглашена некаква ”независна држава.” Вашингтон је Србију искористио као експеримент за тзв. ”народну револуцију” која је после извезена у Грузију, Украјину и (неуспешно) Белорусију. У свем свом труду да ”помогне” Србији, Вашингтон помаже не само људе које је и сам Боб Гелбард назвао терористима, већ и најгори квислиншки шљам у самој Србији, како у власти тако и међу невладницима.

“Балкан је врло значајна регија и САД би требало да блиско сарађују са ЕУ и Русијом како би сачувале напредак који је остварен током протекле деценије,” Гелбард је наводно изјавио за ГА.

Напредак? Да, Вашингтон овај кошмар који сам управо описао зове напретком. Комбинацијом физичког и психичког насиља, коначно је остварио потпуну контролу над ”најзначајнијом земљом на Балкану која има утицаја на целу регију” (како је Србију описао Гелбард). Али ето, да буду сасвим сигурни, ускоро ће да је сведу на још прихватљивије границе...

Некада изасланик Вашингтона за Балкан, док због напада искрености на тему ОВК није ”унапређен” у Индонезију, Гелбард је сада у Обаминој спољнополитичкој екипи. У том својству је критиковао сада већ бившег Императора који је ”потпуно игнорисао Балкан прве четири године” а онда се искључиво бавио Косовом.

Али зар вашингтонски империјалисти и њихове преститутке у Србији не говоре већ годинама да је отимачина Косова требало да буде помоћ Србији да превазиђе стравичне болести зване култура, историја и традиција, које су јој сметале да постане истински члан међународне заједнице - лоботомисано посмодерно друштво које беспоговорно извршава налоге Империје? Из тог угла, Буш Мали је значи помагао Србији, баш као што је Клинтон пре њега бомбардовао из најбољих демократских намера.

Свестан сам да сарказам некад није очигледан, па га ето наносим лопатом; ако сте заиста поверовали у овакву ”логику”, имам за вас дивно имање на плажи у Канзасу...

Него, где смо стали? Е, да, Гелбард је стигао и да похвали ”веома добру власт са председником Тадићем на челу.” А зашто и не би? Тадић лојално извршава њихове налоге, а у међувремену глуми бригу за Србе и Србију. Смешка се док им ставља букагије и говори да је то у ствари цвеће. Дабоме да су у Вашингтону срећни и поносни.

Зато живели, Срби - Ујка Барак долази да вам ”помогне”, баш као што су то пре њега радили Џорџ и Бил. Између пријатељске љубави братског америчког народа (представљеног кроз продуховљену политику његове демократски изабране власти) и апсолутне генијалности, поштења и способности (исто тако демократски изабраних, демократски демократујућих) српских власти, стиже вам боља будућности. Ускоро. Врло ускоро. Ма само што није.

Него, да не заборавим, оно имање на плажи у Канзасу...

среда, 07. јануар 2009.

Христос се роди!


(Рождество Христово, 17. век, Ермитаж)

Из Божићне посланице Српске православне цркве, о Божићу 2008:

"Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој Божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова...

Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство...

На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања."


Мир Божији - Христос се роди!